Случајно глумац

Почео је да глуми као четрнаестогодишњак 1978. у филму и серији Бошко Буха. После улоге у телевизијској серији Бољи живот, постао је миљеник публике на простору целе бивше Југославије.

Текст: Јово Симишић
Фотографије љубазношћу Кобра Филма

Укупно је снимио преко 40 филмова, играо у двадесетак ТВ серија и драма и 11 позоришних представа. Деведесетих година је основао сопствену продуцентску кућу "Кобра" и до сада снимо пет филмова и једну ТВ серију. Разговарали смо у Баранди, где завршава снимање филма и серије под радним називом Монтевидео бог те видео, у којима ће се први пут потписати као режисер.

Откуд Драган Бјелогрлић на филму?

– Сасвим случајно. Негде 1978, имао сам тада 14 година и био у осмом разреду основне школе, у позоришту Дадов, била је аудиција за филм Бошко Буха. Један наш другар нас је нашао на стадиону, где смо пикали фудбал, и позвао нас све, онако скупа, да пођемо на аудицију. Из чисте радозналости. Пођем и ја. Сећам се, тамо је био Бранко Русти, асистент режисера филма, који ме је запазио и упитао ме: "Зашто ти хоћеш да будеш глумац?". Ја кажем "Зато што волим филм". А, он ће: "Ма, пусти ти то, ти хоћеш да се допадаш девојчицама." И заиста, ја сам волео да гледам филмове, али ми никада није пало на памет да будем глумац. Мене је интересовао спорт. Поред фудбала тренирао сам најпре рукомет, а онда и пливање. Имао сам и запажене резултате: 1975. сам као млађи пионир освојио треће место на Републичком такмичењу у краулу. Био сам међу првих десет на Републичком такмичењу у математици, 1977. Међутим, пошто сам добио улогу на филму, мој живот је добио сасвим други правац. Преда мном су се отворила сасвим непозната врата и ја сам храбро крочио у свет филма, у коме сам пуне тридесет две године. Пре две године, на ТВ Б92 био је циклус мојих филмова Од Сирогојна до Ексера – што је била лепа прилика да се и сам подсетим на неке филмове којима сам играо.

То баш и није мали опус?

– После Бошка Бухе, пре академије, играо сам у филмовима Хало такси и Велики транспорт . Након што сам уписао академију дошли су филмови: Одлазак ратника, повратак маршала, Бал на води... И, онда је дошла улога Бобе у серији Бољи живот. Касније све знате.

Како објашњавате свој несумњиви успех?

– Вероватно поседујем нешто што људе занима. Свако од нас има неку особеност, нешто што га разликује од других. Посао глумца је да то што има у себи зна да пренесе и другима, да им пренесе сву ту магију глуме... Код младих људи је то изражајније, када играју са више душе, када су отворенији и искренији. На моју срећу, ја сам имао такве улоге, са којима сам могао да се поистоветим, да уђем у карактер лика.

Како је било играти негативца?

– Нисам тако често глумио негативца, али сам ипак играо у два филма. Мада нисам имао неке понуде, желео сам да се опробам и у таквим улогама. У сваком случају, веома интересантно искуство.

Које су Вам улоге најдраже?

– Има неколико улога које су за мене значајне, не због тога што су то била моја најбоља остварења, већ једноставно мени значе нешто више. Рецимо улога у Црном бомбардеру, јер је то била прекретница у мојој каријери. Затим Куре у филму Ране. Па онда улога Ексера у Родама...

Ко је од Ваших колега највише утицао на Вас?

– Има много таквих људи, зависно од периода... У једном тренутку то је био Бата Живојиновић, који је имао велики утицај не само на мене, већ на многе генерације које су имале ту привилегију да раде с њим. У позоришту то је био Лаза Ристовски. Не бих волео некога да изоставим, али свакако ту је и Гага (Драган) Николић, са којим нисам толико радио, али се дружимо више од 20 година...

Нису изостале ни награде?

– Изузев Арене, за коју сам још био млад (у време када је фестивал у Пули био југословенски), као глумац сам добио све што се додељивало и додељује, два Гран прија Ћеле кула за најбољег глумца на фестивалу у Нишу, две Златне мимозе, за најбољу улогу на филмском фестивалу у Херцег Новом, статуету Слобода, за најбоље глумачко остварење на филмском фестивалу у Сопоту. На филмском фестивалу у Херцег Новом добио сам награду за изузетан допринос афирмацији фестивала. Ту је и више од петнаест продуцентских главних награда за филмове на домаћим фестивалима и преко двадесет интернационалних признања и Гран пријева. За улогу Рендија Мекмарфија у Лету изнад кукавичијег гнезда на 26. "Бориним позоришним данима" добио сам награду за најбољег глумца.

Зашто Вас нема више у позоришту?

– Ни сам не знам. Играм кад добијем улогу и када имам времена. Мада, стално сам ту, ево Лет изнад кукавичјег гнезда у Београдском драмском даје се већ годинама. Играли смо преко стотину представа.

Ипак, последњих година уз Ваше се име све чешће везује професија продуцента?

– Скоро петнаест година се бавим продукцијом. Када су ме тада, тих деведесетих година питали шта ми би, зашто сам почео тиме да се бавим, одговарао сам: "Из нужде!" Сетите се само ситуације у српској кинематографији средином деведесетих година. Све велике филмске куће престале су да раде, филмови готово да се нису ни снимали. Огромна празнина и недостатак посла за целу једну индустрију. Ништа боља ситуација није била ни у позоришту. После прве позоришне представе коју је продуцирала наша продукцијска кућа 1995. одлучили смо да сами снимимо филм. Лепа села лепо горе су по много чему значајан филм, не само за мене, већ уопште. Прво, ово је један од првих филмова који је код нас снимљен у приватној продукцији. Затим, тема филма, рат у Босни, у време док је рат још трајао. Напокон, филм је и поред великих критика и отпора с многих страна доживео огроман успех, не само у Србији већ и у другим државама на простору бивше заједничке земље. Данас, после свега кроз шта смо прошли, другачије гледам и на тај период и на моју одлуку да се тај филм сними, која је дефинитивно више последица моје жеље да се бавим филмом на један озбиљнији начин, а не само глумом. Желео сам да се испробам, да видим које су моје могућности. То су биле тешке године и није било лако пре свега обезбедити новац за филм. Било је то на самој ивици достојанства. Неке моје колеге су ми чак приговарале, да сам "глумац бизнисмен". Не, ја нисам хтео да се бавим бизнисом и да сам хтео онда бих то сигурно радио негде где има много више новца него на филму. Али, нисам могао да седим скрштених руку, да неко други решава проблеме за које сам сам животно заинтересован, или да се они сами решавају.

Ви сте међу првим српским глумцима који су играли у филмовима сниманим у бившим СФРЈ републикама ?

– Да, 2002. сам играо у босанском филму Млијечни пут. Следеће године сам играо у Кајмак и мармелада, редитељском дебију сарајевског надреалисте Бранка Ђурића Ђуре. Затим поново у Босни у серији Црна хроника, која је емитована на простору еx-ју и у драми Балкански синдром...

У међувремену, снимили сте веома успешну серију Вратиће се роде?

– У серији, коју смо урадили у нашој продукцији, играо сам једну од главних улога – Ексера из Баранде. Серија је доживела изванредан успех, не само у Србији. У Хрватској је била најгледанија серија године...

На крају Драган Бјелогрлић се опробао и као редитељ. Ваш коментар?

– Ни то нисам могао да избегнем. Било је јаче од мене. У ствари најтеже је било донети одлуку. Сада је све лакше. Ради се о серији и филму Монтевидео, бог те видео, који говори о одласку фудбалске репрезентације Југославије на Прво првенство света у фудбалу, у Монтевидеу, 1930, где је освојила треће место. То је прича о члановима репрезентације у којој су играли само фудбалери из Србије – из Београда, али и некадашњем животу и духу Београда и Србије. У детаљно направљеној сценографији Чубуре из 1930. настојимо да дочарамо део друштвеног живота који се у то време, у главном граду, неговао по берберницама и кафанама. Ових дана јуна завршавамо први део под називом Кад је фудбал био млад, а на јесен настављамо други део.

Да ли то значи да сте успели све што сте до сада планирали? Да ли имате још планова?

– Свакако. Најпре, да добијем дозволу за пилотажу. Почео сам с часовима летења и верујем да ћу ускоро моћи самостално да пилотирам.