Путовање кроз историју

Београд је један од ретких градова који се простиру на обалама двеју река. И то не било каквих. Пре свега, то је Дунав, друга по дужини eвропска река, која протиче кроз десет земаља. Затим, Сава, која повезује четири државе претходне Југославије. Укупна дужина речног приобаља износи 270 километара, не рачунајући шест речних острва – колико их има на територији града – што је приближно дужини црногорског приморја. На самом ушћу, поготово у време високог водостаја, имате утисак да сте на обали мора. На то вас упућују и речни галебови, којих овде има готово целе године.

Текст: Јово Симишић
Фотографије: Милан Мелка

Мало је градова кроз које протичу велике реке, а да су толико удаљени од њих, као што је то случај са Београдом. Пре свега, стамбена насеља су удаљена од река, врло је мало делова града за које може да се каже да су "на води". Затим, реке се не користе као саобраћајнице, веома је мало пловних објеката на њима. Чак је и мостова, који повезују две обале, то јест стари са Новим Београдом, или стари део са насељима на левој страни Дунава – зачуђујуће мало.

Реке које спајају и раздвајају

Тражећи одговор на питање зашто је то тако, намеће се неколико закључака. Први је: реке су за овај део Србије и сам Београд одувек биле границе, оне нису спајале већ раздвајале, не само различите државе и царства, већ и исток и запад, север и југ Европе. Реке су, самим тиме, на једној страни, штитиле град, али су биле и опасност – одакле је у свако доба могао да дође непријатељ. Насељена је била само десна обала и једне и друге реке, не рачунајући ту Земун који се развијао као засебан град, и то у другој царевини. Самим тим, на реци се није живело, није привређивало, већ се од ње зазирало. И држало на растојању. Чак су и најближи стамбени објекти, мада доста удаљени од река, били окренути на супротну страну. Према реци нису имали ни прозоре.

Тек последњих деведесет година београдске реке нису граница. И тек отада се град, најпре стидљиво, а после Другог светског рата интензивно, ширио на левој обали и Саве и Дунава. Реке су почеле да спајају различите делове града, изграђено је неколико мостова, оживео је и саобраћај на њима – истина, углавном за превоз терета.

Без обзира на све то, стиче се утисак, поготово ако се пореде са другим великим европским градовима, пре свега оним који кроз које, такође, протиче Дунав, да Београђани још зазиру од река.

Ипак, удаљеност урбаних насеља од река, најпре су искористили рибари и љубитељи природе, који су пре четрдесетак година, дословно окупирали део обале, градећи специфичне кућице – сплавове. Обале река постале су омиљена места многих Београђана, али само за викенд одмор и рекреацију.

Привучени искуством малих сплавова и њиховом популарношћу, касније су дошли угоститељи, који су дуж обала посејали сплавове и бродове-ресторане. Живот на реци се продужио до дубоко у ноћ. Захваљујући сплавовима и бродовима-ресторанима, то јест доброј забави и проводу на њима, Београд је постао омиљена европска дестинација за ноћни провод.

На крају, уместо освајача, реком су почели да долазе туристи – из целог света. Годишње, великим бродовима и баржама, у Београд дође преко педесет хиљада ових туриста.

Хтео – не хтео, плански или спонтано, Београд се постепено спушта на речне обале и почиње да живи на рекама. И, док сами Београђани још покушавају да нађу себе у свим тим новим околностима, уочавајући мноштво мана, нелогичности и промашаја у организованом приступу овој проблематици, и негодујући због тога, гости Београда су одушевљени садржајима који им се нуде на овдашњим рекама. Поред осталог, и могућношћу да организовано крстаре београдским рекама на луксузним бродовима и из те перспективе упознају град.

Као вожња кроз векове

Кажу да близина воде позитивно утиче на човека, да опушта и смањује напетост. И, то је, засигурно, оно што повезује све оне који живе на реци, излазе на реку или њоме долазе у град. Када сте на београдским рекама, међутим, имате још једну невероватну погодност. А то је поглед, са било ког места и на било коју страну да гледате.

За госте, али и Београђане, током пролећа, лета и јесени, све је богатија понуда организованих обилазака бродовима: крстарења на Дунаву и Сави, разгледање Београда ноћу, поноћна пловидба... Туре, обично, обухватају вожњу поред хотела "Југославија", разгледање Земунске плаже, Великог ратног острва, купалишта Лида, Спортско пословног центра "Милан Гале Мушкатировић" – некадашњег СЦ "25. мај", пристаништа – са савском падином иза њега, мостова на реци Сави, Чукаричког рукаваца, Аде Циганлије, новобеоградских блокова... Организују се, такође, излети до Беле стене, рибарског насеља са лепом плажицом, на западном шпицу острва Форкотумац – са обиласком светионик-куле на ушћу реке Тамиш, улаза у Панчевачки канал и речног рукавца Дунавац – као и излет до Винче, једног од најзначајнијих археолошких налазишта у Европи.

У било којој варијанти, обилазак подразумева поглед са реке на Калемегдан, са старобеоградске стране и Гардоша, са земунске стране. То су, на једној страни, и два најстарија, најатрактивнија и најбоље очувана градска језгра и, на другој, две потпуно различите приче, о два различита историјска и у сваком другом погледу другачија обележја данас јединственог града.

Калемегдан, највећи београдски парк, истовремено и најзначајнији културно-историјски комплекс, у којем доминира Београдска тврђава, изнад ушћа Саве у Дунав, посебно атрактивно изгледа ноћу, са ефектним осветљењем зидина и објеката унутар њих. Посебно плени тврђава, око које се развио данашњи Београд. Прво утврђење је на овом месту подигнуто почетком првог века, као палисада са земљаним бедемима, да би се током векова развијало у римски каструм (II век), византијски кастел (VI и XII век), средњовековну утврђену престоницу Српске деспотовине (XIII и XV век) и на крају аустријско/османлијско артиљеријско утврђење (XVII и XVIII век). Данас је то својеврстан историјски музеј, поред ког се налазе важна здања из историје Београда и Србије, као што је Саборна црква, Конак кнегиње Љубице...

На земунској страни, одмах уз обалу Дунава, доминира узвишење Гардош, на ком се налазе рушевине средњовековне тврђаве, од које су остале само угаоне куле и делови одбрамбеног зида. На тим зидинама 1896. године подигнуто је земунско миленијумско здање, које је постало симбол Гардоша и Земуна. Обележавајући хиљадугодишњицу свог боравка у Панонији, Мађари су те године у Будимпешти подигли монументалну кулу, а још четири такве исте куле су сазидали у четири града на крајњим границама своје тадашње државе. Земун, као најјужнији град у поседу угарске круне био је један од та четири града. Кула је добила име по мађарском јунаку и великом борцу против Турака, Јаношу Хуњадију, који је умро управо у средњовековној тврђави на Гардошу, 440 година пре зидања миленијумске куле.

На овај начин, Београд чува и прича историју и других народа који су живели и живе на овим просторима.