Мароко

Мароко, земља на северу Африке, препуна је богатог културног наслеђа, историје и традиције. Овде вас обузима осећање да сте упловили у библијско време.

Текст: Милорад Ст. Илић
Фотографије: Љубиша Ивановић

Краљевина Мароко раздвојена је од европског копна само 15 км широким Гибралтарским мореузом. То је веома занимљива земља, са многобројним природним и друштвеним контрастима. У истим границама су плодне равнице са преко 4.000 м, високи врхови Атласа и зелене оазе усред непрегледне Сахаре. Територију Марока чини 3.000 км атлантских и преко 500 км медитеранских обала као и чудесни предели на обронцима Средњег Атласа, који подсећају на алпске пејзаже по којима Мароко називају "афричка Швајцарска".

На челу државе налази се краљ Мохамед VI, наследник славне Алавитске династије, која влада више од 350 година. Спој модерне и традиционалне владавине чини да је данас Мароко напредна земља у сваком погледу. При помену Казабланке у сваком човеку са ових простора буде се романтична сећања на истоимени филм незаборавних Хамфрија Богарта и Ингрид Бергман. Данас је то велики, ужурбани град, савремена лука и најјачи економски центар Марока. Поред Казабланке, древни градови попут Рабата, Феса, Мекнеса, Маракеша и других, сведоци су развоја ове земље и богатог културног наслеђа.

Клима Марока је разнолика, велики градови су у зони атлантске и медитеранске климе, са дугим и топлим летима и благим зимама. Диван је призор у јесен када прилазите Маракешу: горе у висовима Атласа бели се снег, а у подножју је температура од 20 до 25 степени у току дана. Мароко је значајан пољопривредни произвођач, као и велики произвођач у рибарству. Ипак највећe природнe ресурсе чини прoизводња фосфата (први су у свету) и антимона (у томе је Мароко други у свету). Занатство је посебност Марока. Ова земља дивних и гостољубивих људи (две трећине их је арапског порекла, а једна берберског), експанзивно развија туризам који у последњих пет година добија значајно место у привреди.

Нагли прелазак из Европе у Африку ипак је известан културолошки шок, пре свега ако постоји жеља да се упозна истински Мароко, а не онај који је нашминкан за туристе. Иако се у муслиманском Мароку јасно осећају утицаји Западне Европе, дубоки темељ друштва постављен је битно друкчије, што резултира осећајем да готово ништа у тој земљи не може бити мерено према нашим цивилизацијским стандардима.

Ако се направи велики круг по тој узбудљивој земљи, и обиђу не само стандардне туристичке дестинације попут краљевских градова Феса, Мекнеса, Марекеша, Казабланке, главног града Рабата и рушевине античког Волубилиса, већ се крене у унутрашњост земље – Мароко фасцинира. За тај подухват потребно је прећи Атласку висораван, која је висока четири хиљаде метара. Локални обичаји, начин живота и схватања, најбоље се сазнају у контактима са домаћим становништвом. У унутрашњости Марока посебно је узбудљиво посматрати пешчане дине Сахаре у тренуцима кад се сунце диже изнад хоризонта. За разлику од великих урбаних насеља, управо су забите руралне средине Марока, без много туриста, неупоредиво занимљивије, јер је тамо гротло аутентичног живота и вековима непромењив музеј људи. Да бисте дошли у та подручја, мора се кренути из Маракеша према највишим врховима. Пут се после пређених 200 километара по равници нагло сужава и вијуга на висини која премашује 2.000 метара. Тада почињу бескрајна беспућа где нема шума већ превладавају црвенкасте нијансе голих обронака планина. У таквом амбијенту никле су кућице изграђене од блата и сламе као у прастара времена. Иза планинских заклона повремено ће вас пресрести понеки бркајлија машући пакетићима уз повике "Марихуана! Хашиш!"

У тој дивљини може се скренути са главног пута и ући у село (ксар) Аит Бен-Хаду, потпуно сачувано од било каквих културолошких захвата новијег доба. Та насеобина однедавно је на Унесковој листи светске баштине, и најупечатљивији је доживљај аутентичног места у Мароку.

Због тога не чуди чињеница да је баш у њему снимљен филм Исус из Назарета. Становништво чине углавном Бербери, но лингва франка, арапски и француски језик, служи им да потпуно отворено говоре о себи и животу у тим крајевима. Ту се може сазнати да се мушка и женска деца већ са четрнаест година раздвајају, а бракови се склапају, искључиво према жељи родитеља, само неколико година касније. Жене се баве искључиво кућном радиношћу и праве су уметнице у изради тепиха најважнијом занатском делатношћу.

Доживљај мистично бајковитих прича које уткане у древне шаре тепиха говоре о жељама и надањима тамошњих жена, као и опис бројних берберских обичаја употпуњује изворна музика која је комбинација ритма афричких бубњева и певања у делиричном заносу необузданих емоција. После обиласка ових руралних средина повратак у урбани простор градова делује као обрнути шок повратка у цивилизацију. Објективно гледајући, највредније су у Мароку медине, стари делови градова Феса, Мекнеса и Маракеша, па су та места и најпосећенија, јер је реч о светском културном благу непроцењиве вредности. Шетња медином је повратак у живост средњовековне тржнице и још увек живих старих заната чији су производи предмет трговине и обавезног ценкања око куповине робе. Ти узани лавиринти неодољивих базара филиграна, коже, кристала, накита, злата, сребра, хране необичног укуса, воћа, поврћа, рибе свих врста, морских плодова, слаткиша и неизмерног обиља зачина, служе истој сврси као и вековима уназад – продати и зарадити.

Управо ти лавиринти занимљива су препрека туристима јер су потпуно неправилни и кривудави, а простиру се на површини великој готово као пола града. Главне се улице ни по чему не разликују од споредних нити постоје њихови називи као могућност оријентације па је врло велика вероватноћа да се човек креће укруг. Ипак, постоји једна препоручена тактика успешног и брзог изласка из лавиринта. Треба само следити брзе токове маса људи. Тамо где их има највише у покрету обично постоји и пролаз.

У појединим музејима и муслиманским медресама могуће је видети прекрасне декорације ентеријера типичне за муслиманску културу. Неописив је склад, живост и лепота тих простора. Ту су импозантна прочеља, лепе шарене фонтане и вртови. Градови попут Казабланке и Рабата модерна су седишта али са обиљем културно – историјских споменика. Џамија Хасана II у Казабланци импресивна је не само због своје неоспорне лепоте и чињенице да је то један од највећих религијских објеката на целој земаљској кугли, већ и због тога што много говори о друштвеном уређењу, будући да је на њену градњу утрошено шестсто милиона долара. Трг Мухамеда V и Уједињених нација, резиденцијална четврт Анфа, централна пијаца око које су зграде старе Казабланке, бисери су овог егзотичног града.

Значајну културно-историјску баштину у Рабату чине велелепни тргови и паркови урађени у европском стилу као и мехуар, краљевска палата, типична за земље Магреба, те маузолеј Мухамеда V и стара капија Баб Руах. Рабат је удаљен од Волубилиса 160 км где се налази најзначајнији римски локалитет у Мароку. Затим следи пут даље до Мекнеса (Волубилис–Мекнес 50 км) кога зову још и "Версај Марока". Град је у XVII веку утврдио и украсио владар Мулај Исмаил.

Пространи трг Ел Хедим, капија Баб Мансур, најлепша капија Марока, заштитни су знак овог Царског града. Следећа важна тачка туристичког итинерера је царски град Фес (Мекнес–Фес 60 км) најстарији царски град у Мароку. Дуго је Фес, град који је 808. године основао Идрис II, био духовни, економски и културни центар исламског света. Културни и верски споменици – медресе и џамије, сведоци су успона Феса и његове прошлости. Медина, заправо стари Фес, опасан зидинама, и данас као и вековима пре, живи истим животом, сачувани су стари занати и вештине па се као да индустрија не постоји, ту кожа још штави ручно; занимљиво је видети раднике како у каменим коритима газе кожу ради омекшавања. Последња дестинација у низу је Маракеш (Фес–Маракеш око 500 км). Целодневно путовање до Маракеша, са задржавањем у Бени Мелалу на 625 м надморске висине у самом срцу Средњег Атласа посебан је доживљај лепоте. Поглед са старе тврђаве изнад града, никога не оставља равнодушним. Одмор и задржавање у Ифрану, месту на обронцима Средњег Атласа, подразумева разгледање "бисера југа" или још популарније "црвеног града". Велика џамија са минаретом високим 70 м, kутубија из XII века, гробнице Сеадита, вртови и базени Менара, палата и вртови Бахија и Ел Бади мелем су за око и душу.

Посета маракешком суку, уживање у вечерњем призору на тргу Џaма ел Фна на коме се сваки дан понављају чудесни призори гутача ватре, прорицања, читање прича и усмено преношење вести, као да радио и телевизија и не постоје, те безброј других догађаја који вас задивљују, упућују вас да се запитате зар овако нешто још постоји. Да, све је то Мароко а путовање у ту земљу пружа велико лично задовољство и неизмерно обогаћује животно искуство.