Брод успеха Ане Томовић

Позоришна редитељка Ана Томовић тријумфовала је представом Брод за лутке на 54. Стеријином позорју. Непосредно пре овог догађаја, млада уметница имала је премијеру комада Роналде, разуми ме у Народном позоришту у Београду.

Текст: Весна Кнежевић Балетић
Фотографије: Александар Анђић

Позоришни комад Брод за лутке Милене Марковић у режији Ане Томовић и продукцији новосадског Српског народног позоришта освојио је Стеријину награду за најбољу представу и Награду округлог стола критике 54. Стеријиног позорја одржаног од 23. маја до 5. јуна у Новом Саду. Представа је добила и Стеријину награду за текст савремене драме и Награду за оригиналну сценску музику коју је освојио Дарко Рундек, а глумци из ове представе, Јасна Ђуричић и Радован Вујовоћ, добили су награде за најбоље глумачко остварење и за најбољег младог глумца. Признања су освојена у селекцији од шеснаест представа националне драме и позоришта. Младој редитељки ово је друго појављивање на Стеријином позорју, где је 2006. учествовала са представом Халфлајф Филипа Вујошевића. Представа Брод за лутке позвана је на предстојећи Битеф.

Ана Томовић (1979) дипломирала је на Одсеку за позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Егона Савина, а потом образовање наставила као стипендиста Гете института на студијском боравку у Талија театру у Хамбургу. Режирала је већ десетак представа у позориштима у Србији, међу којима су: Наказе Лука Хибнера у Београдском драмском позоришту, Халфлајф у Атељеу 212, Повратак Казанове по новели Артура Шницлера и Брод за лутке Милене Марковић у Српском народном позоришту, Моногамија Стеле Фихили у Сомборском народном позоришту, Случај Војцек/Хинкеман по текстовима Георга Бихнера и Ернста Толера у Битеф театру и Роналде, разуми ме Филипа Вујошевића, представу која је крајем маја премијерно изведена у Народном позоришту у Београду. Добитница је награде за најбољу режију на Јоакимфесту 2005. за представу Стеле Фихили Патка у продукцији Краљевачког позоришта.

Честитамо изузетан успех на недавно одржаном Стеријином позорју. Куда си желела да стигнеш када си почела да радиш "Брод за лутке"?

– У раду на представи Брод за лутке пре свега ми је било значајно то што нисам имала јасан план куда желим да стигнем, већ сам се упустила у путовање. У доживљају тог комада код мене је истовремено постојао осећај и извесности и велике неизвесности. То није једноставна ситуација за редитеља, али је истовремено и најузбудљивија зато што инспирише и наводи на право трагање. Текст се на веома поетичан и суров начин, у дијалогу с различитим бајкама, бави судбином једне жене уметнице, једне посебне жене коју, међутим, свако од нас може да препозна у себи. Она попут великих јунака хода сопственом стазом, далеко од оних утабаних, сигурних, друштвених, и трага за својим идентитетом и смислом свог бића, директно се суочавајући са својим унутрашњим демонима. Она води један неуобичајен живот који ће је у крајњој тачки довести до оне позиције које се сви плашимо, а то је да ће завршити сама, да ће постати вештица из бајке Ивица и Марица. У овој снажној драми Милене Марковић садржана је сва лепота и трагика истинског трагалачког духа, она има истовремено застрашујуће али и чаробне слике и представља неку врсту интимне исповести саме списатељице. За мене је она била, такође, интимно суочавање са самом собом.

Шта је у коначном исходу представе оно чиме си лично нарочито задовољна?

– Било је веома изазовно трагати за правим кључем ове драме, али сам на крају веома задовољна степеном стилске слободе и заиграности коју сам успела да постигнем у сарадњи са својим глумцима, а којима се на крају ипак постиже прави ефекат целине и емоције.

Како структура бајке и њени ликови кореспондирају са данашњим младим људима?

– Бајке су попут митова највеће истине које можемо имати о животу. Оне одражавају нашу тежњу ка целовитости, ка проналажењу истина о себи самима и о животу. Пут јунака из бајке је на свесном или несвесном нивоу проткан кроз свако уметничко дело. Заблуда је да су бајке само приче за малу децу, оне говоре о животним суровостима на које се треба припремити, великим даљинама које треба прећи и великим изазовима које треба савладати на животном путу. У том смислу бајке сад, као и увек, комуницирају са свим генерацијама.

Судећи по избору наслова које си радила, интересују те стварни проблеми младих данас. Да ли домаћа савремена драматургија даје довољно материјала младим редитељима да се баве битним питањима и проблемима наше стварности?

– Човек може да пише само о ономе што добро познаје и што га мучи, али друштвена свест и код младих писаца и код младих редитеља у нашој земљи постаје све израженија. Мислим да у савременој српској драматургији има много добрих писаца.

Комад "Роналде, разуми ме" који је недавно имао врло успешну премијеру у Народном позоришту, један је од оних који се бавe питањима која се нас данас заиста тичу. Да ли се млади аутори данас клоне експлицитно ангажованих друштвених тема?

– По други пут сарађујем са писцем Филипом Вујошевићем. Комад Роналде, разуми ме духовита је и дирљива прича о судбини шесторо радника у Макдоналдс ресторану на Теразијама. Драма говори о обичним, малим, обесправљеним људима, о губитницима транзиције који само покушавају да нађу своје место под сунцем и да, усред друштвеног и моралног хаоса који је око нас, воде неки нормалан живот. У општој борби за преживљавање која настаје у друштвима у транзицији, где долази до прилагођавања другачијем систему размишљања и рада, који нам ни искуствено ни генетски није близак, дирљива је вера ликова да тако један велики корпоративни систем може да их дефинише, да ће, захваљујући оданости њему постати бољи и успешнији. Ипак, оно за чим они трагају у тој беспоштедној трци није титула "радника месеца" већ људскост. Драма Филипа Вујошевића трага за одговором на питање: Има ли љубави у транзицији?

Не бих рекла да се наши аутори клоне експлицитно ангажованих друштвених тема. Код нас је малтене свака тема друштвено ангажована – од табу теме положаја ратних војних инвалида и ветерана до тема везаних за породичан живот, јер је породица данас код нас постала место највеће угрожености. Млади аутори управо о томе највише пишу – о дисфункционалним породицама у Србији и о разним облицима несреће која из тога проистиче.

Чињеница је, међутим, да би позориште могло да буде много ангажованије него што јесте и да би учесталијим третирањем табу тема из наше недавне ратне прошлости допринело суочавању друштва са последицама ратова и допринело на путу ка освешћивању и исцељењу.

Да ли је твоје учешће на Позорју и Битефу и твој ангажман у највећим српским позориштима частан изузетак или знак да се младим редитељима сада чешће даје прилика да раде на великим сценама?

– Није изузетак у питању, чињеница је да се у Србији појавила читава нова генерација редитеља и писаца и да је младим ауторима дат велики простор. Наравно, једна природна генерацијска борба је и даље у току, али је такође чињеница да су учесници овогодишњег Стеријиног позорја углавном моје младе колеге, представници те нове генерације и да се појавио велики број веома узбудљивих, снажних представа које се разликују од досадашњег мејнстрима. Мене ова чињеница јако радује јер мора да постоји критична маса да би се десио одређени напредак и пробијање досадашњег система. Наша земља је већ двадесет година у друштвеној и културној изолацији и последице тога су очигледне пре свега због ограничене могућности младих аутора да путују и да стичу искуства на другим странама. Отуда осуђеност на неки непроветрени школски вид размишљања. Али ситуација се сада видно драстично мења, постоји велика страст код младих редитеља и писаца и највише ме радује што заправо ја највише учим управо гледајући представе својих колега.

Да ли је твоје претходно (прво) учешће на Стеријином позорју имало утицаја на твој потоњи ангажман и каријеру?

– Да, моје прво учешће на њему као сасвим младе редитељке са представом Халфлајф, пре три године, имало је позитиван утицај на моју каријеру. Моја потоња сарадња са Српским народним позориштем управо је одатле произишла. Српско народно позориште ми је указало велико поверење и постављајући пред мене велике и праве изазове и те како утицало на мој развој. Веома је битно осетити тако јаку подршку јер су онда и амбиције а и резултати много већи.

Колико је студијски боравак у Немачкој, у Талија театру утицао на твој доживљај савременог позоришта и креирање твог редитељског рукописа?

– Мислим да је за квалитетно и активно бављење професијом, посебно код младих стваралаца, неопходно да у свом искуству имају различите утицаје и да стичу знање на различитим местима. Боравак у водећем немачком позоришту, Талија театру у Хамбургу је, стога, био веома значајан за моје сазревање и ослобађање у професионалном смислу. Немачко позориште је по мени најузбудљивије, најрадикалније и најпрогресивније у Европи, а боравак у тако јакој и другачијој позоришној средини ми је проширио перцепцију и инспирисао ме као редитеља. Упоредо с тим, постало ми је такође јасно да је немачка позоришна средина на тако високом нивоу зато што постоји систематско улагање у младе ауторе, њихово "откривање" и подршка, али и низ других активности које повезују позориште и савремени тренутак кроз различите теоријске дебате на значајне друштвене теме, преиспитивање позиције позоришта унутар заједнице у којој се налази, веома активан однос према позоришној публици, а посебно младој позоришној публици.

Каква је и колика улога позоришта у нашој култури и нашем друштву?

– Ефемерна и недовољна, али управо као контраст ономе што сам малопре навела. Несумњив је значај позоришта као институције у једној друштвеној средини. Позориште је место истинског људског сусрета, размене идеја, бављења стварношћу, заустављеног тренутка и промишљања нашег постојања у времену општег убрзања и хаоса. Позориште има исцелитељску функцију у друштву, али оно не сме остати затворено и самодовољно, већ мора кроз дијалог и отвореност посегнути за својом публиком. У нашем друштву позориште је институција недоступна многима, а посебно се мало пажње улаже у позоришта за децу и младе, у формирање нове генерације активних младих гледалаца.