|
Од прве изложбе Војислава Воја Станића (1924, Подгорица) у Београду 1958, до оне која је од 13. маја до 30. јуна 2008. красила зидове Галерије РТС-а, прошло је пола века. За тих педесет година уметник је сачинио грандиозно дело ширећи, некако више по вертикали, свој сликарски свет, али задржавајући увек одређене препознатљиве константе – специфичан рукопис, медитерански амбијент и садржај заснован на животној радости, која на његовим сликама већ годинама опстаје као облик непромењиве лепоте.
Откако је насликао своју прву уљану слику 1954, Војо Станић је излагао у многим градовима некадашње Југославије, у Паризу, Њујорку, Цириху, Стокхолму, Александрији, Ослу, Риму, Берлину, Монаку, Москви... Добитник је многих награда и признања. Постао је члан Удружења ликовних умјетника Црне Горе још 1952, Црногорске академије наука и умјетности, Матице црногорске и црногорског ПЕН клуба 1985. и члан Дукљанске академије наука и умјетности 1999. Као представник Црне Горе учествовао је на Венецијанском бијеналу 1997.
Будући да се дела Воја Станића осим у званичним институцијама налазе и у многим приватним збиркама, тридесетак таквих слика насталих од 1965. до 2000, које су власништво породица Вујошевић, Милић, Павловић, Петковић и Тодоровић, приказано је управо на изложби у Галерији РТС. Аутор изложбе и каталога је историчар уметности Наталија Церовић.
Пре него што је постао познати сликар, Војо Станић је студирао и завршио вајарство на београдској Академији ликовних уметности у класи Лојза Долинара. Иако је, како каже, цртао и сликао откако је као дете узео оловку у руке, за студије је изабрао вајарство, некако сасвим непредвиђено, случајно. Кад је дошао на Академију био је фасциниран једном "анатомском фигуром". "Учинило ми се – е, ово је нешто", причао је Станић 1973. Д. Адамовићу у чувеној Анкети "Ко је на вас пресудно утицао и зашто" листа Политика.
– Нисам ни знао да то и није скулптура већ учило, фигура за проучавање анатомског састава људског тела. Много ми се то допало. И ја који сам дошао да учим сликарство, одем на – вајарство. А сликао сам откако сам се родио. Прецртавао сам оне старинске везове, слике из књига и новина, цртао како сам знао оно што сам видео. Још одмалена то код мене није била само игра. То сам радио најстрасније од свега и у школи и ван ње. И могу рећи да сам се за сликарство определио веома рано и да ми се чини да сам одувек знао да ћу бити сликар.
Тако је после вајарства, онај исконски сликарски дар, који је Војо Станић носио дубоко у свом уметничком бићу, избио поново на површину. И више ништа није могло да га скрене са тог пута. За Станића је слика постала живот, а живот слика.
Настанио се у Херцег Новом и тамо почео да гради свој ликовни свет. Сликао је оно што је видео испред себе на обали, мору, прозорима околних кућа, приморским баштама, трговима, парковима... Сматрајући да тема за своје сликарство има напретек око себе, Херцег Нови напушта само када је то неопходно. "Кад год почнем нешто да сликам увек видим море", изјавио је у једном интервјуу.
А своје приморске "ликовне приче" Станић надограђује често ониричким призорима, односно надреалним маштањем у којем је све дозвољено: глави да лети без тела, пијанисти да свира међу планинама, купачу да има отворени поклопац уместо дела лобање што дозвољава да се види празнина уместо мозга, огромна флаша која замењује стуб моста...Узалудно је овде трагање за неким утицајима Бројгела, Боша, Де Кирика, Магрита, Ешера. У свим поређењима Војо Станић излази као свој и остаје на својој страни. Он ни за ликовном "модом" никада није ишао.
Приликом његове изложбе у Галерији САНУ 1988, рекао нам је:
– Помислио сам, ако кренем за неким трендом, тек што га савладам толико да бих могао нешто креативно и своје у таквом облику да дам,већ је та мода прошла, и неко, тамо негдје прокламује друга правила...То је бесмислено, размишљао сам, и остајао увијек на својој страни.
На тој својој страни, уметник је успео да очува ону детињасту искреност с којом је радио прве цртеже али и да саопшти веома комплексне садржаје међусобно повезане неком чудесном лепотом и хармонијом. А посебно вешто успева на једном платну да уклопи паралелне радње које се истовремено одигравају у ентеријеру и екстеријеру приморског места. Попут контрапункта у музици, он је у стању да на платну испише своје "ликовне ноте" и постигне складну "архитектонику" композиције. Све то доприноси непролазности сликарског шарма Воја Станића. То је магија која Станићево дело чини увек привлачним и непосредно блиским.
|
Медитерански лиризам
"Станићеве слике, иако на први поглед делују једноставно и лако разумљиво, карактерише загонетност и тајанственост недокучивог", пише у каталогу Наталија Церовић. "Ипак на њима преовлађује медитерански лиризам и он је основа да његове слике буду са радошћу прихваћене." | | 
