|
Од прве изложбе Војислава Воја Станића (1924, Подгорица) у Београду 1958, до оне која је од 13. маја до 30. јуна 2008. красила зидове Галерије РТС-а, прошло је пола века. За тих педесет година уметник је сачинио грандиозно дело ширећи, некако више по вертикали, свој сликарски свет, али задржавајући увек одређене препознатљиве константе – специфичан рукопис, медитерански амбијент и садржај заснован на животној радости, која на његовим сликама већ годинама опстаје као облик непромењиве лепоте.
Откако је насликао своју прву уљану слику 1954, Војо Станић је излагао у многим градовима некадашње Југославије, у Паризу, Њујорку, Цириху, Стокхолму, Александрији, Ослу, Риму, Берлину, Монаку, Москви... Добитник је многих награда и признања. Постао је члан Удружења ликовних умјетника Црне Горе још 1952, Црногорске академије наука и умјетности, Матице црногорске и црногорског ПЕН клуба 1985. и члан Дукљанске академије наука и умјетности 1999. Као представник Црне Горе учествовао је на Венецијанском бијеналу 1997.
Будући да се дела Воја Станића осим у званичним институцијама налазе и у многим приватним збиркама, тридесетак таквих слика насталих од 1965. до 2000, које су власништво породица Вујошевић, Милић, Павловић, Петковић и Тодоровић, приказано је управо на изложби у Галерији РТС. Аутор изложбе и каталога је историчар уметности Наталија Церовић.
Пре него што је постао познати сликар, Војо Станић је студирао и завршио вајарство на београдској Академији ликовних уметности у класи Лојза Долинара. Иако је, како каже, цртао и сликао откако је као дете узео оловку у руке, за студије је изабрао вајарство, некако сасвим непредвиђено, случајно. Кад је дошао на Академију био је фасциниран једном "анатомском фигуром". "Учинило ми се – е, ово је нешто", причао је Станић 1973. Д. Адамовићу у чувеној Анкети "Ко је на вас пресудно утицао и зашто" листа Политика.
– Нисам ни знао да то и није скулптура већ учило, фигура за проучавање анатомског састава људског тела. Много ми се то допало. И ја који сам дошао да учим сликарство, одем на – вајарство. А сликао сам откако сам се родио. Прецртавао сам оне старинске везове, слике из књига и новина, цртао како сам знао оно што сам видео. Још одмалена то код мене није била само игра. То сам радио најстрасније од свега и у школи и ван ње. И могу рећи да сам се за сликарство определио веома рано и да ми се чини да сам одувек знао да ћу бити сликар.
Тако је после вајарства, онај исконски сликарски дар, који је Војо Станић носио дубоко у свом уметничком бићу, избио поново на површину. И више ништа није могло да га скрене са тог пута. За Станића је слика постала живот, а живот слика.
Настанио се у Херцег Новом и тамо почео да гради свој ликовни свет. Сликао је оно што је видео испред себе на обали, мору, прозорима околних кућа, приморским баштама, трговима, парковима... Сматрајући да тема за своје сликарство има напретек око себе, Херцег Нови напушта само када је то неопходно. "Кад год почнем нешто да сликам увек видим море", изјавио је у једном интервјуу.
| 
