 Јусуф је био из места Перге, дан хода од малоазијске обале Средоземнога мора. Као већина његових сународника из Турске тога времена отишао је као младић на рад у Немачку и тамо провео дуге деценије перући улице. Научио је да у Немачкој псе зову како у Турској вабе мачке и вратио се с нешто мало уштеђевине и неколико немачких речи, тако да је могао да разуме свакодневне разговоре немачких туриста што су запљуснули турски град Анталију где се Јусуф настанио по повратку у земљу.
Може се рећи да је Анталија запањила Јусуфа. Град је био све млађи, а Јусуф у њему све старији. Куће све новије, улице све шире, кола је било све више и све лепших, а Јуфуф је био висок метар и шездесет пет сантиметара и имао све више бора које су запљускивале његове очи као таласи Средоземнога мора малоазијско копно. Није био леп. Изгледао је онако неугледан и одевен у стару мрку одећу као неко ко може да украде или превари. Није будио поверење. Али тако о њему нико није мислио, јер док је пролазио седам и по километара дугом шљунчаном плажом Анталије нико га од туриста који су се тамо купали није видео. Нису ни гледали у њега. А он је сваки дан изјутра полазио са источне стране залива ка Западу и пажљиво разгледао шљунак пред својим ногама. Тада му је ударало сунце у потиљак и имао је најбоље осветљење, што је за његов посао било пресудно. С муком вадећи ноге из шљунка пажљиво је гледао слева удесно и здесна улево. Полако и систематски. Носио је врећу и у њу стављао сваку ствар која би му се учинила вредном, а била је заборављена или бачена на обалу. Било је ту најчешће изгубљених парица – јуро кованица из Немачке, понека турска лира (слична еврима), покаткад чак и нека енглеска лула, или капа. Шта све туристи нису заборављали на плажи! Тако су се у Јусуфовој торби нашле разне ствари. Сат, марама, сандале... Ходајући тако по анталијској плажи испод хотела "Хил Сајд Су" или "Шератон", пошто му уши нису биле заузете као очи, слушао је, или тачније речено, чуо шта су туристи на плажи разговарали. Већину тих разговора није памтио, као што се не памти шуштање таласа, а само понеке је (ако су били вођени на немачком) могао да разуме. Но и њих је заборављао. Сем два. Два разговора остала су му у сећању и он их је у мислима превео на свој матерњи језик.
– Откуда Турској толике паре да овако граде земљу? – питао је један постарији дебели Немац изваљен крај свога пива на средоземну обалу поред неке крупне жене. Обазрео се и додао:
– Подигли су за последњих пет година око 40 хотела само у овој регији и два аеродрома.
– Како откуд им паре? – узвратила је Немица – Сети се! Сто година Турци нису ратовали. Нико живи у Турској данас не памти ни један рат. А рат је најскупља ствар на свету.
Други разговор водио је један млади брачни пар из Дрездена. И њега је Јусуф у мислима преводио на турски током дугих зимских несаница када је свака ноћ његовог живота имала на небу по звезду.
– Ја сам ти показала најлепши хотел на свету. Водила сам те на ручак у ресорт "Адам & Ева" у Белек. Сада је на тебе ред да мене изненадиш.
Тако је говорила млада жена. Младић је замишљено рекао:
– Мислим да ћу те изненадити као и ти мене. Показаћу ти најдрагоценију ствар у Анталији.
– Шта је то?
– То је трбушна играчица.
– Трбушна играчица? Шалиш се.
– Не. Озбиљан сам. У центру града ћемо узети трамвај и возити се до последње станице, до музеја. И ту ћу ти показати оно што имам да ти покажем...
Даљи ток разговора Јусуф није чуо. Млади пар је покупио своје ствари и отишао. Јусуф је упамтио њихове речи, али није заборавио да прегледа шљунак на којем су се одмарали и ту је нашао двоцевну фрулу поквашену, али целу. Неко ју је ту заборавио затрпану међу каменчићима обале. Обрадовао се и ставио је у врећу, али разговор је поновио на турском да га не заборави.
Идућег дана није отишао на плажу. Отишао је у центар и ту ухватио једини трамвај у граду. Платио је једну лиру и довезао се до краја пруге. Ту је изашао и нашао се пред анталијским музејем. Прешао је улицу и стидљиво ушао у предворје.Ту никада раније није био. Питао је кријући очи жену за касом да ли се ту може видети трбушна играчица. Хтео је да види најскупоценију ствар у граду.
– Овде продајемо карте за музеј, и овде нема никаквог места где играју трбушне плесачице – узвратила је жена и рекла да улазница кошта десет турских лира. Јусуф се почешао по глави и стегао врећу под мишком не знајући шта да ради, док су га један чувар и жена иза стола са картама сумњичаво гледали. Није био одевен као они што свраћају у музеј. Тада се из једне дворане појавила још једна чуварка и упитала у чему је ствар. Кад су јој објаснили, она се насмејала и рекла Јусуфу:
– Хоћеш да видиш трбушну играчицу?
– Да! – узвратио је он збуњено. Изгледало је као да своје намере крије. Као да те намере нису биле сасвим чисте.
– Пођи са мном! – рекла је чуварка, али је продавачица карата додала да Јусуф није платио улазницу. Тада је Јусуф извадио десет лира и пошао за чуварком, али их је чувар такође следио показујући отворено неповерење према необичном посетиоцу.
У дворани где су испред једне клупице стајали римски императори исклесани у мрамору и обасјавани светлошћу чим би им посетилац пришао, на почасном постољу стајала је крупна женска фигура залепршаних скута тамне боје.
– Ево твоје трбушне играчице! – рекла је чуварка и посадила Јусуфа на клупицу испред скулптуре.
– Одакле је она? – упитао је запањено Јусуф.
– Из места Перге – узвратила је чуварка – све пише на постољу.
– Из мог места?
– Да, ако си ти из тог места. Живела је тамо много пре тебе. Она није Туркиња, она је Гркиња.
Чуварка је морала да оде даље на своје послове у музеју, али крај Јусуфа је остао чувар који је са сумњом мотрио посетиоца. Јусуф је стварно изгледао као неко ко би могао створити неприлику, или штету на томе месту. Зато се покупио и брже-боље побегао од тих непријатељских очију што су га надгледале.
Али, Јусуф није мислио да одустане. Мислио је и смислио. Подвалиће он том чувару.
Отишао је пред Текелијину џамију над луком, покупио неколико пари каљаве обуће што су је верници остављали пред улазом и очистио их. Када би верници изашли да се обују, понеки би даривао Јусуфа парицом, а понеки богами и лиром. Када би се довољно накупило, Јусуф би узео трамвај и одлазио у музеј. Понекад је морао да плати улазницу, али понекад би га пуштали и без тога, јер он је од свега у музеју ишао да види само једну једину, најдрагоценију ствар у Анталији, трбушну плесачицу. Седео је на клупици пред њом, без вреће, коју су му одузимали на улазу и слушао начуљених ушију да ли ће неко од немачких посетилаца прочитати из књига које су носили собом или са табле која се налазила под кипом играчице понеки податак о њој. Тако је (кад год би скупио новац) под будним оком чувара музеја полако пабирчио податке о трбушној играчици.
Она је била много виша од њега. Имала је два метра и двадесет пет сантиметара. Била је рођена у другом веку хришћанске ере, они за које се мисли да су је начинили од малозаијског бојеног камена звали су се Родес или можда Афродисиас. Били су хеленистички вајари. Откопана је у месту Перге и имала је лице и руке од белога мрамора, косу, хитон и узлепршани химатион од тамносивог мермера, а црну сукњу од базалта. Носила је кроз векове неизрециво тужан израз на лицу, тако да се док је играла, нешто као грч веђа везало изнад њенога лепогa носа у најаву плача. Плач и игра. Плач је за њу, а игра је за друге.
Гледајући је са своје клупице Јусуф није знао је ли то грчка вештица, или најлепша жена коју је икада видео. Знао је да мора нешто да учини. Одједном, престајао је да се тако зове, одједном више није имао метар и шездесет пет висине, није био ружан, и није више корачао кроз шљунак средоземне обале, него летео кад хоће. Одједном, будни чувар је гледао на другу страну. Посетилац је могао најзад да приђе први пут сасвим близу својој играчици. Да је додирне. Био је сада њене висине, око два метра и двадесет пет, био је млад и леп, разумео је одједном не само њену игру, него и њен плач сабран у повијама и везан између њених лепих очију. Језик није био потребан. Плач и игра се разумеју и без језика.
И тада је Јусуф остварио свој наум. Из недара је извадио свиралу нађену на плажи. Брзо, брзо, да нико не види, ставио је свиралу у ноздрве и засвирао једну прастару мелодију на коју су трбушне играчице његовог места Перге некад, у његовој младости, играле. Јусуф није стигао да види када је трбушна играчица из музеја заиграла пробуђена звуцима његове фруле, јер су се чувари сјатили око њега, отели му инструмент да не ремети мир посетилаца и удаљили га из зграде. То је било једнога уторника поподне.
Отада Јусуф више није смео да долази у музеј. Али, он је од играчице ипак добио нешто док је свирао у своју двоцевну фрулу. Њену игру, њен трбушни плес разумео је сваки посетилац. Али Јусуф је разумео и њен плач. Њему се открила њена тајна. Плач трбушне играчице се односио на нешто у музеју што је Јусуф у пролазу окрзнуо оком у једној витрини на прилазу дворани у којој је први пут видео трбушну играчицу. Њен плач у игри односио се на један стари крчаг по којем су биле исцртане црне слике. Смисао тих слика објаснио му је њен плач. На крчагу били су насликани брадати старији мушкарци наги и са веома дугим и шиљатим споловилима. Отпозади имали су по један мали као јарећи реп. О тим споловилима говорио је плач трбушне играчице. Била су то споловила полуљуди, или полуживотиња намењена другим мужјацима. У женску утробу та споловила нису могла да стану. Али, жене које би се одважиле, или биле приморане да опробају на себи та полуљудска споловила, или би умрле од тога, или би остале нероткиње, или одмах зачеле дете, јер је врх тог споловила улазио право у материцу и осемењавао је... Жене које би тако зачеле рађале су андрогину децу: та деца нису била ни анђели, јер нису имала крила, ни људска бића, јер су рађана без споловила, па нису могла да се размножавају. Такав пород је била и Јусуфова трбушна играчица, најдрагоценија ствар у Анталији. Није могла да лети, а није могла ни да роди. Била је полуанђео и полужена...
Са тим сазнањима шта значи плач трбушне плесачице Јусуф је отишао натраг на плажу Анталије носећи своју врећу. Није више знао ко је, али га за то и није било брига. Јер он је сазнао још нешто о трбушној играчици. Ходао је по шљунку једва вадећи ноге из каменчића и пажљиво гледао слева удесно и здесна улево мотрећи да нешто изгубљено не пропусти. Али оно што је знао знао је заувек.
*****
Знао је да у музеју свакога уторника поподне спремачица и продавачица карата обично прошапућу једна другој:
– Грчка вештица опет лудује и свети се што не пуштамо оног фрулаша да јој свира...
У целом музеју уторником поподне сва врата и прозори за које спремачице и чувари добро знају на коју страну се отварају, не могу се више употребити на дотадашњи начин. Грчка вештица их окреће и сва врата и прозори музеја, тамошњи улази и излази отварају се уторником поподне на другу страну. Да би смирили трбушну играчицу морали су једне вечери да ставе двоцевну фрулу узету од Јусуфа крај њених ногу.
Неки верују, а Јусуф зна, да она понекад ноћу ставља свиралу у ноздрве, тужно свира и изводи своје трбушне плесове не силазећи са постоља. | 
