 Јусуф је био из места Перге, дан хода од малоазијске обале Средоземнога мора. Као већина његових сународника из Турске тога времена отишао је као младић на рад у Немачку и тамо провео дуге деценије перући улице. Научио је да у Немачкој псе зову како у Турској вабе мачке и вратио се с нешто мало уштеђевине и неколико немачких речи, тако да је могао да разуме свакодневне разговоре немачких туриста што су запљуснули турски град Анталију где се Јусуф настанио по повратку у земљу.
Може се рећи да је Анталија запањила Јусуфа. Град је био све млађи, а Јусуф у њему све старији. Куће све новије, улице све шире, кола је било све више и све лепших, а Јуфуф је био висок метар и шездесет пет сантиметара и имао све више бора које су запљускивале његове очи као таласи Средоземнога мора малоазијско копно. Није био леп. Изгледао је онако неугледан и одевен у стару мрку одећу као неко ко може да украде или превари. Није будио поверење. Али тако о њему нико није мислио, јер док је пролазио седам и по километара дугом шљунчаном плажом Анталије нико га од туриста који су се тамо купали није видео. Нису ни гледали у њега. А он је сваки дан изјутра полазио са источне стране залива ка Западу и пажљиво разгледао шљунак пред својим ногама. Тада му је ударало сунце у потиљак и имао је најбоље осветљење, што је за његов посао било пресудно. С муком вадећи ноге из шљунка пажљиво је гледао слева удесно и здесна улево. Полако и систематски. Носио је врећу и у њу стављао сваку ствар која би му се учинила вредном, а била је заборављена или бачена на обалу. Било је ту најчешће изгубљених парица – јуро кованица из Немачке, понека турска лира (слична еврима), покаткад чак и нека енглеска лула, или капа. Шта све туристи нису заборављали на плажи! Тако су се у Јусуфовој торби нашле разне ствари. Сат, марама, сандале... Ходајући тако по анталијској плажи испод хотела "Хил Сајд Су" или "Шератон", пошто му уши нису биле заузете као очи, слушао је, или тачније речено, чуо шта су туристи на плажи разговарали. Већину тих разговора није памтио, као што се не памти шуштање таласа, а само понеке је (ако су били вођени на немачком) могао да разуме. Но и њих је заборављао. Сем два. Два разговора остала су му у сећању и он их је у мислима превео на свој матерњи језик.
– Откуда Турској толике паре да овако граде земљу? – питао је један постарији дебели Немац изваљен крај свога пива на средоземну обалу поред неке крупне жене. Обазрео се и додао:
– Подигли су за последњих пет година око 40 хотела само у овој регији и два аеродрома.
– Како откуд им паре? – узвратила је Немица – Сети се! Сто година Турци нису ратовали. Нико живи у Турској данас не памти ни један рат. А рат је најскупља ствар на свету.
Други разговор водио је један млади брачни пар из Дрездена. И њега је Јусуф у мислима преводио на турски током дугих зимских несаница када је свака ноћ његовог живота имала на небу по звезду.
– Ја сам ти показала најлепши хотел на свету. Водила сам те на ручак у ресорт "Адам & Ева" у Белек. Сада је на тебе ред да мене изненадиш.
Тако је говорила млада жена. Младић је замишљено рекао:
– Мислим да ћу те изненадити као и ти мене. Показаћу ти најдрагоценију ствар у Анталији.
– Шта је то?
– То је трбушна играчица.
– Трбушна играчица? Шалиш се.
– Не. Озбиљан сам. У центру града ћемо узети трамвај и возити се до последње станице, до музеја. И ту ћу ти показати оно што имам да ти покажем...
Даљи ток разговора Јусуф није чуо. Млади пар је покупио своје ствари и отишао. Јусуф је упамтио њихове речи, али није заборавио да прегледа шљунак на којем су се одмарали и ту је нашао двоцевну фрулу поквашену, али целу. Неко ју је ту заборавио затрпану међу каменчићима обале. Обрадовао се и ставио је у врећу, али разговор је поновио на турском да га не заборави.
Идућег дана није отишао на плажу. Отишао је у центар и ту ухватио једини трамвај у граду. Платио је једну лиру и довезао се до краја пруге. Ту је изашао и нашао се пред анталијским музејем. Прешао је улицу и стидљиво ушао у предворје.Ту никада раније није био. Питао је кријући очи жену за касом да ли се ту може видети трбушна играчица. Хтео је да види најскупоценију ствар у граду.
– Овде продајемо карте за музеј, и овде нема никаквог места где играју трбушне плесачице – узвратила је жена и рекла да улазница кошта десет турских лира. Јусуф се почешао по глави и стегао врећу под мишком не знајући шта да ради, док су га један чувар и жена иза стола са картама сумњичав | 
