Сецесија на београдским фасадама

У Галерији науке и технике САНУ одржана је изложба "Сецесија на београдским фасадама" аутора Милоша Јуришића, фотографа Музеја науке и технике, који је своје изузетно познавање архитектуре града преточио у визуелне записе који би могли да буду заштитни знак града.

Текст: Весна Кнежевић Балетић
Фотографије: Милош Јуришић

Музеј науке и технике презентовао је најзанимљивије примере сецесије на београдским фасадама, на истоименој изложби фотографија Милоша Јуришића, одржаној од 28. маја до 20. јуна 2008. у Галерији науке и технике Српске академије наука. На изложби је представљено 40 уметничко-документарних фотографија београдских грађевина, 40 визуелних записа који би могли да буду и заштитни знак града, а прати их студиозан каталог аутора др Миодрага Јовановића. Ова изложба је једна у низу изложби посвећених архитектури Београда, којом музеј жели да скрене пажњу на његове вредности, а сада је први пут посвећена једном уметничком стилском правцу.

Сецесија је значајан стилски правац који се појавио крајем 19. века у многим областима уметности и стваралаштва, а најзначајније трагове оставио је у архитектури. Са сецесијом долази до радикалних промена у примени конструкције, уводе се нови материјали (нарочито гвожђе) и јављају се и примењују нова схватања просторне концепције. Код нас се јавља на самом почетку 20. века и примењују га најзначајнији српски архитекти тог доба, међу којима су М. Антоновић, Н. Несторовић, Ђ. Бајаловић, П. Поповић и други.

– Актуелност и интересантност сецесије је поред осталог и у томе што је омогућавала архитектама ствараоцима да траже инспирацију у националном, односно у средњовековној уметности. Код архитекте Бранка Таназевића, на пример, имамо неколико врло упечатљивих примера инспирације националним, а то су зграда старе телефонске централе на углу Косовске и Палмотићеве улице и зграда данашње Вукове задужбине, некада Министарства просвете – каже Јуришић.

Питамо и какав је наш град са тог аспекта? Да ли има вредних и занимљивих фасада које не примећујемо, а нико нам није ни скренуо пажњу на те вредности?

– Сигурно да имамо – каже. – Било би веома важно и да имамо свест о томе да морамо да чувамо архитектонско наслеђе града. Без обзира на то што има дугу историју, Београд је млад град у архитектонском смислу, јер о неком савременом Београду можемо да говоримо тек од средине 19. века. Знамо да је од тог периода Београд рушен и у Првом и у Другом светском рату, тако да је неопходно да што више обратимо пажњу на његове архитектонске вредности и чувамо градитељско наслеђе да не би град изгубио идентитет.

"Изложба Милоша Јуришића је посвећена распрострањености сецесије у београдској архитектури, стилу у српској уметности који још увек није потпуно истражен", каже у каталогу изложбе др Миодраг Јовановић. "Опредељујући се да наступи посредовањем фотографске слике, Јуришић је открио две компоненте своје истраживачке личности. Као пасионирани скупљач старих разгледница, засновао је своје поверење у документарну веродостојност и комуникацијску дејственост фотографије. Истовремено, он је привржени корисник и креативних понуда фотографске камере. Није обична занимљивост да је најстарија сачувана сецесијска зграда Београда ’Дом Друштва за улепшавање Врачара’ из 1901/1902. године, претрпела између два светска рата измене, а да су јој рестауратори недавно вратили првобитан изглед на основу старе фотографије из 1909. године."