|
Географски гледано Рудник је прва планина јужно од Карпата. Удаљена је свега стотинак километара од Београда. Посматрано с туристичког аспекта, за Рудник би се могло рећи да је захваљујући природним карактеристикама и културном наслеђу један од озбиљних туристичких потенцијала у Србији!
Уз још осам врхова изнад хиљаду метара, највиша кота на Руднику је Велики Штурац, на 1.132 м надморске висине.
Рудник чини хидрографски чвор у Шумадији, развође између река Велике и Западне Мораве и Колубаре. Са северне стране планину опкољава река Јасеница, десна притока Велике Мораве, са западне изворишни краци Деспотовице, леве притоке Западне Мораве, а са јужне и југоисточне Гружа, такође лева притока Западне Мораве. Другим речима, подручје планине Рудник извориште је највећих шумадијских река. Поред поменутих ту су и Лепеница, десна притока Велике Мораве и Љиг, лева притока Колубаре. Обиље вода могло би се користити на безброј начина у пољопривреди, али и туризму.
 Варошица Рудник, привредни и административни центар регије, била је средиште живе рударске делатности много пре доласка Словена. Пре Римљана ове су крајеве насељавали Илири и Келти. Рудник је, међутим, познатији по налазима из античког периода. Претпоставља се да је ту био центар римског рударства у Србији. Према археолошким траговима може се закључити да је на Руднику било велико римско насеље са ковницом новца. За Рудник су се борили и српски владари и феудалци. Динар краља Драгутина, кован на Руднику, први је српски динар са ћириличним натписом. У 14. веку овде су своје колоније имали Дубровчани и Саси, а посебан значај Рудник добија после пада Новог Брда, 1441. године.
Од Турака су овај крај ослободили Карађорђеви устаници. И данас живи легенда по којој је озлоглашени Салих-ага, зулумћар и силеџија, кога је народ назвао Руднички бик, преобучен у жену побегао пред ослободиоцима. Од силног страха заборавио је сина, десетогодишњег дечака. Када дете изведоше пред Карађорђа, он га дарова стопарцем и нареди да га врате оцу те коњаници похиташе и у близини Чачка дете предадоше одбеглом Салих-бегу.
О богатој историји Рудника можда најбоље сведоче бројни манастири, готово правилнораспоређени у његовом подножју, Враћевшница, Вољавча, Благовештење, Никоље. Манастир Враћевшницу подигао је 1428. године Радич Поступовић, у народу познатији као Облачић Раде. Он се заветовао свом заштитнику Светом Георгију да ће, уколико се жив врати из боја на Косову, подићи храм. Од тог времена овај манастир представља живо врело српске духовности. Манастир је у више наврата паљен и пустошен, али се живот у њега увек враћао новом снагом.
Манастирска црква последњи пут је осликавана 1737. године, рад живописца Андрије Андрејевића са браћом. Црква је прекривена зидним сликама од темеља до слемена, а најлепши живопис – света Тројица са сабором анђела, налази се на плафоници. Црквени иконостас са св. Дверима потиче из 1754. године, изузев четири престолне иконе које је даровао Милош Обреновић, што потврђује запис на којем пише да су рађене у Крагујевцу 1824. године.
 У манастиру Враћевшници 1812. године одржана је скупштина коју је сазвао вожд Карађорђе, на којој су објављени закључци Букурешког мира. Скупштини је присуствовао и конзул Ивелић, изасланик руског цара Александра I, у чије је име, над моштима св. Краља Стефана Првовенчаног, примио заклетву верности српског народа, и у име царево разделио ордене народним старешинама. Карађорђе је добио ленту св. Ане, а остали велики Крст истог ордена.
На Цвети 1815. године игуман манастира Враћевшнице Мелентије Павловић одслужио је у току ноћи свету литургију, причестио кнеза Милоша и устанике, који су одатле отишли у Таково где их је народ чекао пред црквом под великим грмом. Ту је кнез Милош позвао народ на устанак, а Милентије Павловић под крсташем барјаком заклео саборни народ на верност кнезу. У овом манастиру кнез Милош је, касније, сахранио своју мајку Вишњу и свог великог пријатеља Мелентија Павловића, првог митрополита обновљене Србије.
Данас, пролазећи кроз манастирску капију, улазите у један сасвим другачији свет. Љубазне калуђерице ће вам понудити традиционално послужење – слатко, хладну воду, кафу и ракију. Чак и ако вас културно- историјско наслеђе не занима превише, манастир Враћевшницу вреди посетити због готово нестварног мира какав се ретко где може доживети и у којем је благотворно провести макар и неколико тренутака. А, обилазећи планину са јужне стране, могу се посетити и манастири Вољовача, Никоље, Благовештење.
Да не бисмо стекли утисак да Рудник, попут многих места у Србији, има вишак историје, а мањак визије и будућности, потрудио се господин Велизар Миљковић, геометар из Јарменоваца, ловац и заљубљеник у планину Рудник, и надасве човек пун оптимизма који нештедимице шири око себе. Господин Миљковић нема само визију и идеје о томе како развити туризам на Руднику, него и конкретне планове:
 – Елаборат који је израдио ЦИП подразумева изградњу жичара у три фазе. Оне би зими превозиле скијаше, а ван зимске сезоне туристе из Рудника до највиших врхова планине, где би им били понуђени различити садржаји, од ресторана са традиционалном кухињом до етносела. Жичара би возила и ловце, јер занављамо фонд дивљачи, градимо чеке и ловачке куће. За почетак имамо хотел "Неда-Замид" на Руднику, а после измештања избеглица из Хрватске којима су у Тополи изграђени станови, и хотел "Карађорђе" у Јарменовцима, који ће ићи на тендер и у приватизацију. Из НИП-а очекујемо милион и триста хиљада евра. Довољно за почетак, после ће се појавити и приватници заинтересовани за улагање... – говори жустро и у једном даху овај енергични човек, не остављајући простора за сумњу.
У прилог тврдњама господина Миљковића, говори и први сусрет са варошицом Рудник. Чиста је и светла, са црквом коју не можете де не приметите ма из ког правца да долазите. Доминира над насељем и као да га спаја с небом. Подигли су је мештани недавно, па су у градњи коришћени и неки савремени материјали попут теголе и прохрома, али све делује лепо и складно. У центру варошице налази се споменик рудару, неколико трговина и ресторана и поменути хотел "Неда Замид" са око 160 лежајева, затвореним и отвореним базеном, СПА центром, дискотеком. Окренут је пре свега дечијем и омладинском туризму укључујући летњу школу кошарке на четири осветљена терена.
На пет-шест километара од варошице, у правцу планинских врхова, налази се "Шумска кућа" осим осталог, надалеко позната и по својим лепињама с кајмаком. У власништву је ЈП Србија шуме. Занимљиво место у које вреди свратити упркос чињеници да је прилазни пут у лошем стању, јер је изграђен двадесетих година прошлог века за извлачење дрвета из шуме и до данас није обнављан. Од "Шумске куће" ка планинским висовима може се само теренским возилом. Туда ће се, ако се планови остваре, протезати жичара до самог врха планине.
Касније се уверавамо да је јарменовачки хотел "Карађорђе" пуст. Некада је он привлачио у ово место туристе из Београда, Новог Сада и других градова. Долазили су ту на припреме фудбалери Партизана, ОФК Брограда, Звезде па и Ријеке. Од онда је мењао власнике, а после трагичних догађаја у Хрватској 1995. године у њему је нашло уточиште неколико десетина избегличких породица. Хотел се налази на већем поседу на којем је могуће изградити спортске терене свих врста, па и обновити постојећи олимпијски базен. Како је Рудник ваздушна бања још од 1922. године, будући власник овог хотела имаће најшири спектар могућности за развој туризма – од рекреативног, ловног, спортског, здравственог до елитног.
Због изузетно велике количине озона у ваздуху, средином прошлог века за Јарменовце се заинтересовала и ОУН која је имала намеру да овде направи огледни центар. Неки објекти изграђени у том периоду још су у употреби. Ипак, из ко зна којих разлога, све је остало на покушају. У сваком случају после приватизације хотела и његовог пуштања у рад, Јарменовци поново могу постати туристичка дестинација занимљива многима, јер су од Тополе удаљени тек седамнаестак километара, а до Београда преко Младеновца нешто више од осамдесет километара од чега готово половину чини аутопут.
На повратку са Рудника, на путу за Тополу, уживајући у вожњи кроз нестварно лепе пејзаже, свраћамо у винарију Александровић где нас дочекује господин Божа Александровић. Некада перспективни агроном, господин Александровић је одбио понуду да остане на факултету и одлучио да се врати у родну Винчу и обнови породични виноград, али и некад чувено вино марке "тријумф", једно од вина из подрума краља Александра Карђорђевића, које је намерно гурнуто у заборав. И тешким радом и огромном упорношћу, успео је. На констатацију да обилазак његове винарије чини да начас помислите да сте у Француској или Италији, осмехује се помало сетно и уморно. Не крије задовољство постигнутим, али и гледа у будућност. "Проблем је радна снага – каже. Нема је довољно. Некад су овде налазили посао Румуни, али их више нема. Отишли су пут европских земаља. А са виноградом се не може лако. Знате како се каже: ракија тражи господара а вино слугу!" – каже и опет се осмехне са мало мање сете. На питање да ли би Србија могла да има на десетине оваквих винарија, одговара: "Могла би, и ја бих био најсрећнији да их има, помогао бих знањем и искуством, али тежак је то и неизвестан посао, мало ко хоће у то да се упусти..."
Продужавамо ка Београду и свраћамо на Опленац. У краљевом подруму обављају се последње припреме за отварање винарије за посетиоце који ће овде моћи да виде потпуно очуван вински подрум, који су пројектовали и изградили француски стручњаци двадесетих година прошлог века. Раритет су сачувана вина из тог периода која је неки довитљиви подрумар склонио после рата од комунистичких власти. У једном бурету дочекало је крај двадесетог века и светлост шкиљавих, подрумских сијалица.
Од Тополе до Београда стигли смо зачас.
Као што рекох, Руднику и Шумадији Бог је дао све. Сад је ред на нас... | 
