Велика игра

Лео Пилиповић (1969), нетипичан је представник домаћег стрипа, који ради за француског издавача Делкур.

Текст: Саво Каталина

Завршио је Ликовну академију почетком деведесетих и од тада се готово угасила његова стрип каријера, ако не рачунамо неколико табли које је објављивао за домаће магазине. У међувремену, свирајући гитару у неколико домаћих бендова (Џукеле, Гоблини), посветио се рокенролу.

Цртајући, у међувремену, из хобија, учествујући на антиратним стрип пројектима средином деведесетих, од којих је први био стрип компилација "Signed By War", а на крају заједнички зидни стрип магазин "АУТ!" #3 (AWA, 1996), заједно са Едмондом Спиртсом, Петером Понтијаком, Марселом Ројтерсом (Холандија), Александром Зографом и Wostokom (Србија), овај свестрани уметник годинама је градио класичан, професионалан цртачки стил, да би се на крају доказао као изграђен цртач стрипа. Након два албума популарне "Тајне историје", долази на ред "Велика игра", такође по сценарију Жан-Пјер Пекоа, серијала писаног само за Пилиповића.

Како је дошло до сарадње са француским издавачем?

– Човек по имену Чаба Копецки, видео је неколико мојих табли објављених у стрип часопису "Трон" средином деведесетих, назвао ме и понудио сарадњу с француским издавачима. Помало уплашен и већ дубоко у рокенрол водама, одбио сам понуду! Човек није могао да поверује да одбијам прилику која се не добија сваки дан. Две године касније позвао ме је поново мислећи да сам променио мишљење, а ја сам поново одбио сарадњу. Међутим, Чаба је био изузетно упоран, и 2004. успео је да ме убеди да макар покушам. Урадио сам четири пробне табле у оловци и на моје велико изненађење, после неколико недеља стигао је уговор за Четврти том "Тајне историје".

Како је било радити са познатим светским именима стрип стваралаштва – мислим на Жан-Пјер Пекоа?

– Жан-Пјер је један од најчитанијих и најпродуктивнијих сценариста у Француској и то ми је помало уливало трему кад сам почео да радим. Начин на који пише, међутим, врло је прилагодљив за цртаче и оставља много слободе и креативног простора. Он је једини с којим сам радио до сада, савршено одговарамо један другоме и верујем да ћемо и убудуће сарађивати.

Претпостављам да, након "Тајне историје", сада мало лежерније радиш на новим серијалима. Можеш ли да опишеш разлику?

– Разлика је само у томе што је сада у питању друга епоха. На "Тајној историји", требало је радити на архитектури, костимима, оклопима из тог периода (Рим, XVI век). Сате и сате сам провео на интернету прикупљајући одговарајућу документацију. "Велика игра", опет, обилује ратном техником, поготово авионима и то не обичним већ "пројектима" који су завршавали или на папиру или најдаље до хангара као прототипови. Жан-Пјер је познат по својој склоности да скоро у сваку причу убаци понеку летећу ствар. Просто обожава летелице.

Можеш ли да опишеш цртачке, сликарске и дигиталне технике које користиш?

– Класика. Перо, четкица, туш... и наравно скенер. Ту је и неизбежни фотошоп који користим да завршим ствари. Облачиће, маргине и ситне исправке, све оно што би ми беспотребно одузимало време, додајем у компјутеру. Понекад прерадим читав кадар ако ми се не свиди.

Колико је времена потребно да се заврши један стрип-албум класичног обима. Кроз шта све пролазиш да би га завршио?

– Рокови које издавач постави остављају доста времена да се албум заврши и изгледа добро. За први албум на "Тајној историји", требало ми је скоро годину дана, а сада ми треба око шест месеци да завршим епизоду од 46 страна... Искуство се ипак стиче, и нема више толико страха од изазова па се ради брже. Ипак, постоје и фазе кад просто не иде. Једноставно не излази ништа, рука неће да слуша, више ради гумица него оловка, али то је ваљда нормално. Сви цртачи пролазе кроз то.

Цртачки утицаји, узори? Које стрипове волиш?

– Има их много... Хуго Прат, Херман, незаобилазни Жан Гиро – Мебијус, Никола де Креси, Дидије Кесегрен, Ричад Кoрбен, Мајк Мињола, Дејв Макен, Бил Сјенкјевич, Симон Бисли, Игор Кордеј. Од стрипова... хм, то је већ мало теже питање. Као клинац ложио сам се на Спајдермена, Бетмена и Сребрног Летача. Касније је дошао Арзак, Корто Малтезе. Један од најомиљенијих албума ми је "Foligatto" Николе де Кресија. Свиђа ми се и Хелбој, Мајка Мињоле. Данас ми је тешко да пратим све то. Само у Француској изађе 4.000 наслова годишње.

Музика је за тебе начин да се изразиш само креативно, или и идејно, с обзиром на то да је реч о панку? Који су бендови били кључни за тебе?

– Цео тај панк талас с краја седамдесетих и почетком осамдесетих био је пресудан за мене. Та идеја да свако може да узме гитару у руке и с три акорда направи песму о било чему, да направи свој фанзин, свој стрип, било шта, била је за мене генијално откриће. Ако бих морао да издвојим један бенд који је утицао на то да се латим гитаре и свирам, нека то буду Секс пистолс.