Креатор симбола београдске Евровизије

Готово да нема значајније културно-забавне манифестације одржане протекле деценије у Београду у којој се у једној од главних улога није појавио и Борис Миљковић, креатор логотипа 53. Песме Евровизије и режисер најавних видео клипова земаља које су учествовале на мајском спектаклу у Србији.

Текст: Вања Савић
Фотографије: Александар Станковић

Јавност у земљи упознала се с радом Бориса Миљковића још 1980. када је са колегом Бранимиром Димитријевићем режирао ТВ емисију "Нико као ја". Од тада па до данас, Миљковић не престаје да изненађује свет својим оригиналним решењима, када је у питању реклама или музички спот. Проширујући сфере свог интересовања, Борис је за нешто мање од три деценије нанизао иза свог имена и друга занимања у којима се такође доказао као више него успешан позоришни и ТВ редитељ, креативни директор, писац, професор на београдском Универзитету уметности…

Од фебруара до краја маја ове године, од РТС-а јавног медијског сервиса Србије, био је ангажован на уобличавању целокупног уметничког ефекта београдске Евровизије. Као креативни директор осмислио је лого, теме и видео клипове, а иницијалну идеју сценографа Горана Јоксимовића претворио је у нешто изводљиво и атрактивно.

Како је на Песму Евровизије у Београду реаговала Европа, а како данас, када је све иза нас, видите ефекат својих идеја на спектаклу одржаном у Београду?

– Европа је реаговала зачуђујуће добро. На почетку су били веома скептични, а потом забринути због ситуације у Србији. Но, како је време одмицало, њихова сумња је нестајала, да би на крају кулминирала у одушевљење. Од Европске радиодифузне агенције (ЕБУ), моји видео клипови проглашени су за најбоље икада урађене на Песми Евровизије. Коментатори француских и енглеских телевизија са отвореним симпатијама преносили су своје утиске о нашој Европесми. Сада, када је све прошло, цео тим, па и ја, поприлично смо мамурни од толике количине концентрисаног посла и стрепње да све испадне добро, јер, ипак је то највећи ТВ шоу на свету. Зато поред умора, осећам и веома велико задовољство да смо се као град и земља и више него успешно представили.

На Евровизији сте у ствари наставили да се бавите оним што радите већ скоро три деценије. Од кога сте највише научили, којих људи се најрађе сећате?

– Највише сам научио у протеклих пет година од редитеља Дејана Мијача. Као његов лични видеоуметник, био сам приморан да до танчина учествујем у његовом раду. Наравно, за ових тридесет година, најрађе се сећам Бранимира Димитријевића Туцка с којим сам почињао своју каријеру.

Колико се тога променило у Вама и Вашем делу?

– Променило се много и то на најмање очекиван начин. Када бих све то за собом проживљавао поново, сигурно бих живео другачије. Ипак, срећан сам што и даље путујем истим путем. Живео сам на многим координатама и меридијанима, шетао из теме у тему, из области у област, али сам остао у домену креативног и то ћу радити и убудуће.

Добитник сте награде Удружења пропагандиста за животно дело, поред осталих бројних признања која сте добили у иностранству. По чему се ваш креативни приступ разликује од приступа других редитеља, креативних директора, оних који визуализују или на неки сличан начин представљају своје идеје?

– Не разликујемо се много. Можда једино по томе што сам ја своје спотове, који су добијали високе награде, правио ексцесно. Циљ ми је да својом креацијом увек подигнем ниво комуникације. То није претерано високо постављен циљ, али у средини у којој живимо то је и више него корисно. За мене је та "награда за животно дело" дошла мало прерано, јер планирам да још доста времена проведем на сцени. Мислим да улазимо у раздобље у којем комуникацијски ексцеси поново постају могући. Назире се светло на крају тунела које увек доноси онај потребан немир у којем је све могуће.

Режирате и позоришне драме. Каква је разлика између рада у позоришту и рада на реклами или музичком споту?

– С једне стране разлика је огромна, а са друге постоји толико тога заједничког. Како би рекао Бодријар, реклама је финална уметност двадесетог века у којој се срећу музика, филм, дизајн, речи… Са друге стране, она је врло сужена јер циља на само одређени сегмент друштва са социјалне, економске или политичке стране. Велике уметности, као што су књижевност, музика или позориште ипак покушавају да одговоре на нека велика и општа питања која се тичу свих.

Доказали сте се и као писац. Можете ли нешто рећи о својој последњој књизи, роману "Пољупци, сећања и разговори", објављеном у издавачкој кући Геопоетика?

– То је најапстрактнија и најинтимнија прича коју сам написао до сада. Будући да сам прошлим књигама обезбедио себи слободу израза, дозволио сам себи тај експеримент. Хтео сам да изађем са терена сетне, емотивне приповетке. Колико сам успео видећемо, али ће највероватније мој књижевни израз и даље бити такав.

Колико се београдске улице разликују од улица великих светских метропола?

– Иако ми то не бисмо волели, оне се ипак много разликују. У причама Моме Капора може се прочитати да се разликују по емоцији, топлини и личној историји. Али, наше улице су и превише запуштене, неуређене и дивље, јер такви смо још увек, ми Београђани.

Колико се Београд 2008. разликује од Београда из осамдесетих?

– Не могу да се упореде. Ипак, на сву срећу тај конопац који је прекинут крајем осамдесетих поново се везује. Као нека природна веза између грађанског друштва које смо имали тада и нечега што се дешавало последњих седамнаест година. Чини ми се да се поново све ревитализује, поново се рађа нека истинска врлина и нови непатворени бунт од кога ће свима нама бити много боље.

Редитељска биографија и маркетиншке награде Борис Миљковић је рођен 1956. године у Загребу. Дипломирао је филмску и телевизијску режију на Факултету драмских уметности у Београду. Био је дугогодишњи креативни директор маркетиншких агенција Saatchi & Saatchi Middle East, Saatchi & Saatchi Balkan и McCann- Erickson Београд... Режирао је више од три стотине реклама и музичких спотова. Добитник је више међународних признања (Clio Awards, MTV Video Music Awards, Epica D’Or , Golden Drum Award, Grand Prix Golden Rose of Montreux, Eurobest, London, New York Festival…). Предаје на Универзитету уметности у Београду.   Позориште Режирао је драму "Невјеста од Вјетра" (2003) у Народном позоришту и "Причу о Војнику" (2005) у Атељеу 212. Био је креативни директор позоришних драма и у Југословенском драмском позоришту које је режирао Дејан Мијач: "Псећи валцер" (2004), "Скакавци" (2005) и "Барбело, о псима и деци" (2007).   Књижевност Као писац, за своју прву збирку прича "Чај на Замалеку" (Геопоетика, 2002) добио је Награду "Исидора Секулић". Своју другу књигу прича, "Фабрику хартије", објављује код истог издавача 2003, а потом му излазе и романи "Успаванка за Лалу" (Геопоетика, 2004) и "Пољупци, сећања и разговори" (Геопоетика, 2006).