Хиљаде цветова за оду љубави

"Ко си ти Јелена Анжујска, и са које си стране угледала прве звезде на рашком небу?"

Текст: Драгана Тасић
Фотографије: Драган Боснић

Прошло је више од седам векова од времена када је, кажу, српски краљ Урош Први одлучио да целу ибарску долину од Краљева до Рашке одене у цветове мирисног јоргована. Ибар је и тада извирао у Зети (данас Црној Гори) и текао 272 километра да би се улио у Западну Мораву. Хиљаде цветних бокора, од голубије плавих до ружичастих, оплемењивало је дивљу лепоту сурих литица Ибарске клисуре којом је требало да стигне у Србију будућа српска краљица, католикиња, родом из неке далеке земље. Легенда каже да је Долина јоргована, та ода љубави и нежности српског краља Уроша Првог Немањића према његовој француској невести, требало да је подсећа на родну Провансу.

Некада давно, пре више од седам векова, преко седам, а можда и више гора и преко ко зна ког мора, стигла је у земљу Рашку њена будућа краљица. Било је то између 1245. и 1250. Овако почињемо причу о краљици, католикињи која је била поштована и хваљена владарка православнима. Њен живот увијен у векове, ткамо од ретких података и легенди, покушавајући да докучимо и оно што је – не смемо ни да помислимо – можда занавек избрисано. Тако се чува сећање на нас саме.

Одакле је, заправо, Јелена стигла и ко су њени преци, питања су која и дан данас муче биографе, писце, истраживаче. Свакако је потекла из угледне породице, можда и владарске, што је био предуслов за склапање династичког брака са српским краљем. Урош Први, пореклом из светородне лозе Немањића, "придржавао је престо краљевства" српског тридесет три године. Био је син Првовенчаног краља Стефана и Ане Дандоло и унук Стефана Немање, родоначелника лозе Немањића, и праунук дужда Енрика Дандола, припадника млетачке аристократије, породице која је дала четири дужда. Све су средњовековне српске владарке биле странкиње, највише је било византијских принцеза. Јелена Анжујска је, по речима њеног биографа Данила Другог, или Данила Пећког, или Данила Старијег (1270–1337), "преосвећеног архиепископа српског", аутора бисера српске средњовековне књижевности "Животи краљева и архиепископа српских", била рода "фрушкога" – францускога. Не знамо, међутим, да ли је њен род из срца Француске, или је из Јужне Италије, или је то француски род с грчке или угарске стране. Једно је, рекло би се, неспорно: Јелена је била Францускиња, удата за Уроша Првог који је био краљ кад се њоме оженио, и с њим је изродила два сина, потоње краљеве земље српске, Драгутина и Милутина. Само име Јелена вероватно да и није крштено име српске краљице, с обзиром на то да га је задржала и пошто се замонашила. Да ли га је добила по доласку на српски двор, као титуларно? Надовезује се и питање ко је, када и с којим сазнањем имену додао "Анжујска"? За тако далеко време није необично не знати чак ни краљевска крштена имена! И Немањић, уз Јелена, свакако пристаје.

Колико ли је година имала невеста кад је, након уобичајено дугих и детаљних договора око владарског брака, кренула на пут за Рашку земљу, чије је литице уз Ибар њен будући супруг оденуо у хиљаде бокора разнобојног мирисног јоргована, како својом дивљом лепотом не би уплашиле младу. Највећи део свог дугог живота Јелена је провела у краљевству српском – више од шездесет година. Као супруга и краљица била је уз мужа све време његове владавине и надживела га је.

Данило Други, писац драгоцених Житија, не дарује увек довољно података, ни близу колико бисмо желели, а довољно да му будемо захвални. Да би докучили историју, потоњим вековима је потребно увек више. Писац каже да је краљица Јелена примила највиши монашки чин – велику схимну – у цркви Св. Николе код Скадра, на десној обали Бојане, данас у Албанији, но не каже када је то било (вероватно 1280). Рушевине данас не казују више ни један податак.

Чињеница је да је Јелена Анжујска много градила и обнављала, посебно на приморју. Њој се приписује да је у Стону, на месту порушене Богородичине цркве, око 1260. подигла манастир за православне монахе. Посебно је даривала фрањевачки католички ред који је почетком тринаестог века и основан. У Бару, где је имала и двор, негде 1288. подигла је фрањевачки манастир са црквом, поклонивши му све што је потребно за живот. Саградила је и манастир Св. Фрање у Котору – његови су темељи откривени. Подигла је храм и манастир Св. Марије у Скадру, такође за фрањевце. За 1288. и за краљицу Јелену везује се и градња фрањевачког манастира у Улцињу. Према подацима на плочи крај улазних врата у цркву Св. Срђа и Вакха на Бојани, краљица Јелена са синовима обновила је и овај храм. Сачувана даровна повеља Ратачком манастиру Св. Богородице сведочи да му је Јелена подарила велика имања.

Испод веома оштећене ктиторске композиције на којој Урош и Јелена приносе модел градачке цркве Христу, налази се гробно место, и то двојно. Да ли је било предвиђено да краљ и краљица обједињени у животу, заједно овде и почивају? Гробница је богато обрађена, обложена полираним мермерним плочама, но видни су трагови њеног отварања, а испод саркофага нема моштију "благочестиве и христољубиве госпође наше, блажене Јелене монахиње". Урош Први сахрањен је у својој гробној цркви у Сопоћанима.

Архиепископ Данило Други постарао се да у Богородичином храму у Градцу буде уклесано "Јелена, краљица всех српскије земљ и приморју". Сама Јелена је у овај храм уткала велику градитељску енергију и удахнула све особености своје личности. Фреско портрет приказује младу жену, дуга, танка и обнажена врата, тамне косе, савијене преко слепоочница према потиљку. Лице су спрале кише и ветрови, јер је храм кроз векове био веома похаран.

У Сопоћанима, у којима фреско ансамбл врхунским квалитетом достиже светске размере, краљичин портрет је на три места – на спољном зиду цркве је у монашкој ризи. И у Грачаници, чију реализацију није дочекала, али чији је облик, кажу, сањала, приказана је такође у монашкој ризи уз сина Милутина. Као монахиња је и у Ариљу – изузетан портрет, једини који Јелену, још живу српску средњовековну краљицу приказује у монашкој ризи. Можда је зато њена ариљска фигура у натприродној величини.

Краљица "всех земљ српских" склопила је очи осмог дана месеца фебруара 1314. Свечана и тужна погребна поворка се од Брњака до Градца пробијала три дана и ноћи кроз у бело одевен кањон Ибра. Српски краљ Стефан Урош Други Милутин је у градачком храму први принео погребну свећу и изрекао похвални говор над мајчиним гробом.

Канонизација српске краљице од рода "фрушкога", извршена је након три године (1317). Данило се потрудио да свету краљицу, мајку двојице краљева из високородне лозе, уврсти у житија благородних српских краљева и архиепископа те тако створи и задржи њен православни култ у земљи којој је даровала више од шездесет година живота.

Српска туристичка путања   Ибарска долина, једна од најлепших у Србији, протеже се од Косовске Митровице до Краљева, а њоме кривуда и асфалтни пут и железница. У њеном загрљају изнедрили су се и први темељи српске средњовековне државе, њене духовности и културе: стари град Рас – прва српска престоница, Петрова црква, Ђурђеви Ступови, манастир Жича – прва српска архиепископија с почетка тринаестог века, као и други бисери српске средњовековне архитектуре и фреско сликарства чији су домети у самом врху светске баштине: манастири Студеница, Сопоћани, Градац, Стара и Нова Павлица и многе друге светиње.