"Ко си ти Јелена Анжујска, и са које си стране угледала прве звезде на рашком небу?"

Текст: Драгана Тасић
Фотографије: Драган Боснић

Прошло је више од седам векова од времена када је, кажу, српски краљ Урош Први одлучио да целу ибарску долину од Краљева до Рашке одене у цветове мирисног јоргована. Ибар је и тада извирао у Зети (данас Црној Гори) и текао 272 километра да би се улио у Западну Мораву. Хиљаде цветних бокора, од голубије плавих до ружичастих, оплемењивало је дивљу лепоту сурих литица Ибарске клисуре којом је требало да стигне у Србију будућа српска краљица, католикиња, родом из неке далеке земље. Легенда каже да је Долина јоргована, та ода љубави и нежности српског краља Уроша Првог Немањића према његовој француској невести, требало да је подсећа на родну Провансу.

Некада давно, пре више од седам векова, преко седам, а можда и више гора и преко ко зна ког мора, стигла је у земљу Рашку њена будућа краљица. Било је то између 1245. и 1250. Овако почињемо причу о краљици, католикињи која је била поштована и хваљена владарка православнима. Њен живот увијен у векове, ткамо од ретких података и легенди, покушавајући да докучимо и оно што је – не смемо ни да помислимо – можда занавек избрисано. Тако се чува сећање на нас саме.

Одакле је, заправо, Јелена стигла и ко су њени преци, питања су која и дан данас муче биографе, писце, истраживаче. Свакако је потекла из угледне породице, можда и владарске, што је био предуслов за склапање династичког брака са српским краљем. Урош Први, пореклом из светородне лозе Немањића, "придржавао је престо краљевства" српског тридесет три године. Био је син Првовенчаног краља Стефана и Ане Дандоло и унук Стефана Немање, родоначелника лозе Немањића, и праунук дужда Енрика Дандола, припадника млетачке аристократије, породице која је дала четири дужда. Све су средњовековне српске владарке биле странкиње, највише је било византијских принцеза. Јелена Анжујска је, по речима њеног биографа Данила Другог, или Данила Пећког, или Данила Старијег (1270–1337), "преосвећеног архиепископа српског", аутора бисера српске средњовековне књижевности "Животи краљева и архиепископа српских", била рода "фрушкога" – францускога. Не знамо, међутим, да ли је њен род из срца Француске, или је из Јужне Италије, или је то француски род с грчке или угарске стране. Једно је, рекло би се, неспорно: Јелена је била Францускиња, удата за Уроша Првог који је био краљ кад се њоме оженио, и с њим је изродила два сина, потоње краљеве земље српске, Драгутина и Милутина. Само име Јелена вероватно да и није крштено име српске краљице, с обзиром на то да га је задржала и пошто се замонашила. Да ли га је добила по доласку на српски двор, као титуларно? Надовезује се и питање ко је, када и с којим сазнањем имену додао "Анжујска"? За тако далеко време није необично не знати чак ни краљевска крштена имена! И Немањић, уз Јелена, свакако пристаје.

Колико ли је година имала невеста кад је, након уобичајено дугих и детаљних договора око владарског брака, кренула на пут за Рашку земљу, чије је литице уз Ибар њен будући супруг оденуо у хиљаде бокора разнобојног мирисног јоргована, како својом дивљом лепотом не би уплашиле младу. Највећи део свог дугог живота Јелена је провела у краљевству српском – више од шездесет година. Као супруга и краљица била је уз мужа све време његове владавине и надживела га је.