Нови торањ на Авали

У подножју новоизграђеног Aвалског торња, чији се видиковац и ресторан налазе на две стотине два метра висине, биће и хиљаду квадратних метара простора предвиђеног за културне и пословне садржаје.

Текст: Милоје Поповић
Фотографије: Никола Фифић

Током вишемесечног НАТО бомбардовања Србије 1999, срушен је један од симбола Београда – две стотине два метра високи торањ на планини Авали, високој 511 метара, на само петнаестак километара од Београда. Сав труд градитеља јединственог неимарског дела, торња који је после петогодишње изградње подигнут 1965. (са 4.000 тона уграђеног армираног бетона и антеном високом шездесет метара и тешком двадесет пет тона) нестао је у неколико тренутака.

Торањ је био једна од ретких грађевина те врсте у свету, која није била уземљена, већ се ослањала на три стуба – своје три ноге, укопане метар и по у земљу. Овај лепотан Београда, са којег се види не само цео град већ и пола Шумадије и велики део Србије, одолевао је свим непогодама, па и чувеној београдској кошави, под чијим се налетима шетао и до једног метра у пречнику, показујући тиме да га никакве природне силе не могу угрозити. Тако је овај див живео годинама, окружен богатом шумом и многим ендемским биљкама (кажу да их има шест стотина врста). Торањ је био на домаку Споменика незнаном јунаку, који је подигнут неколико година пре почетка Другог светског рата, као успомена на незнаног српског војника, чији су земни остаци ту пронађени, али и на све оне храбре српске ратнике који су за слободу жртвовали своје животе у Првом светском рату.

Србија и Београд нису се могли помирити са рушењем свог великог споменика, на којем су биле телевизијске и радио антене, ресторан и пословни простори, па је 2005. почела његова реконструкција, са истим основним габаритима, висином и садржајима, која је успешно завршена у новембру 2009. Поред видиковца и ресторана од сто квадрата на 120 метара висине, у подножју ће бити и хиљаду метара употребног простора за пословне и културне садржаје.

Вредни српски пројектанти, инжењери, стручњаци и градитељи, поново су, настављајући традиције наших грађевинара, показали да могу успешно и у релативно кратком року савладати овакав тежак посао. Неимари предузећа "Ратко Митровић – Дедиње" јуначки су издржали и савладали све тешкоће у новом подизању "балканског колоса", како га неки зову. У свему је занимљиво да су покретачи поновног подизања торња били српски новинари, а иницијатор је био дугогодишњи репортер Телевизије Београд Бата Милатовић, који је за све време градње свакодневно бдео над радовима и обавештавао јавност и комуницирао с медијима.

Инспирација за уметнике Оживљавање торња је многе, пре свега младе људе и ученике, мотивисало да и сами дају неки свој допринос, па су на адресу градилишта на Авали стизали многи имејлови, писма, уметнички радови и цртежи. У тој поплави позитивних емоција нису изостали ни сликари. Београдска сликарка Нина Вуковић урадила је четири слике у уљу – варијације на тему Авалског торња. – Циљ ми је био да сагледам овог необичног дива из неколико углова и у различитим годишњим добима. Било ми је јасно да је поновна градња не само једно храбро дело Београда и Србије, и то у условима када је земља непрекидно у неком економском грчу, већ и симболика да се и у таквим околностима човек може високо уздићи. А то управо симболизује Авалски торањ. Сама Авала је један мали природни камен, бивши вулкан и рудник, са Незнаним јунаком на врху. Са торњем се добија триптих – торња, планине и Споменика незнаном јунаку, који се уклапа у једну естетску целину, која је била поремећена његовим рушењем. Ја сам то исказала и кроз слике које следе не само рушење и градњу, већ исказују и његову симболику у односу на природу и планину.