Разбијање предрасуда

"Увек ме инспирише стварност око мене и веома пажљиво је осматрам. Када се роди идеја, дуго истражујем детаље и не почињем филм док немам сасвим јасну визију како би то будуће остварење могло да изгледа", каже прослављени српски редитељ.

Текст: Вања Савић

"Мој проблем, везан је", каже покојни Данило Бата Стојковић у филму Варљиво лето 68, Горана Паскаљевића, партијском колеги, хвалећи се како је на прави начин стопирао будуће несташлуке свог сина Петра. Али, када га затекне како се с ћеркама свог цењеног госта ваља по кревету, изговара реченицу сасвим другачије поруке, која је, претпоставимо, свима позната. У разговору с Гораном Паскаљевићем, једним од најплодоноснијих и најцењенијих српских филмских режисера, покушали смо да разоткријемо танку нит предрасуде која обично и неизоставно доводи до нечега што нас кроз живот везује исувише јаким ланцима, којих се обично не умемо ослободити сами. Казне или награде које нас због тих, касније најчешће "изгубљених илузија" стижу, остају неминовно наша једина стварност.

Како доживљавате награде и шта за Вас значе награде за животно дело?

– За ових четрдесет година од како се бавим филмом снимио сам тридесет документарних и краткометражних филмова и петнаест целовечерњих играних, што је известан рекорд у српској кинематографији. Скоро сви моји играни филмови били су приказани на великим светским фестивалима као сто су Кан, Берлин, Венеција, Торонто, Сан Себастијан... и добио сам безброј награда које годе сујети, али пре свега значе отварање могућности да наставим да се бавим овим послом који за мене значи живот. Пре пет година у Италији су ми дали награду за животно дело и допринос светској кинематографији "Фелини Осам и по" и тада сам се уплашио да је стављена нека велика црна тачка на мој рад. Страх је био креативан и разбио сам га тако што сам од тада до ове последње награде за животно дело у Солуну – "Златни Александар", снимио још два филма. Надам се да ћу тако и наставити, све док ми то ум и физичка снага дозвољавају.

Због чега сте кренули у снимање свог последњег филма "Медени месец"?

– Пре три године први пут сам био у Албанији. На њиховом филмском фестивалу приказали су три филма која чине неку врсту моје српске трилогије Буре барута, Сан зимске ноћи и Оптимисти. На пут сам кренуо са одређеним предрасудама о Албанији, што је било сасвим нормално за једног Србина. У Тирани сам разбио све предрасуде о нетрпељивости која, понајвише због лоше вођене политике, већ дуго влада између два народа. Публика ме је сјајно примила, срео сам интелектуалце који су мислили као и ја, изван свих националистичких идеја и установио да имамо много сличности, јер не треба заборавити да је Османска империја за време петовековне владавине на овим нашим просторима оставила трагове. Уз чашицу ракије родила се идеја да покушамо да направимо заједнички филм, прву српско-албанску копродукцију, коју смо одмах назвали Медени месец.

Колико социолошко-идеолошко-политичка ситуације утиче на ваш редитељски израз?

– Политика је, нажалост, исувише присутна у нашим животима, нарочито у последњих двадесет година. Отуда је присутна и у мојим филмовима, али ја не правим политичке филмове, нити се трудим да преко филма изразим превасходно своја политичка уверења. Једноставно, има онолико политике колико моји јунаци стигну да је пренесу из свакидашњег живота на екран.

Чини се да вас, или боље рећи све нас у Србији, стално прате нека "варљива лета"?

– Прате нас. Ипак, не можемо рећи да нам се ствари догађају ничим изазване. И сами смо доста криви што нас често походи зла судбина. Мислим да неретко не умемо да сагледамо шта је корисно за све нас и губимо огромну енергију у међусобним трвењима. У филму Медени месец је у том погледу карактеристична сцена у којој два брата, посвађана због политике, никако не могу или не умеју да се сложе.

Колико се рад на филму данас, када је реч о глумачкој екипи, разликује у односу на рад са глумцима попут Данила – Бате Стојковића?

– Ја сам редитељ који посебну пажњу посвећује глумцима. Верујем да су они најважнији састојак филма, јер се преко њих преноси емоција на публику. Имао сам срећу да већ у свом првом филму Чувар плаже у зимском периоду, по сјајном сценарију Гордана Михића, главну улогу игра Бата Стојковић. Снимили смо шест филмова заједно и много сам научио од њега, али се мој приступ глумцима од тада до данас није много променио. Отворен сам за све њихове предлоге и, када су заиста добри и креативни, одмах заједнички мењамо сцену и дајемо јој ону неопходну животност. Уосталом, награду за животно дело – "Златни Александар", посветио сам јавно свим глумцима са којима сам до сада радио, а било их је неколико стотина. Многи млади глумци дебитовали су у мојим филмовима: Гордана Косановић, Ирфан Менсур, Светлана Бојковић, Сергеј Трифуновић, Јелена Тркуља...

Колико се српски филм променио од времена у којем сте радили "Чувара плаже у зимском периоду" до данас и колико је актуелан у односу на водеће европске и светске кинематографије?

– Када сам снимао свој први филм најважније је било добити зелено светло од (државних) продуцената и помоћ Министарства културе. Буџети су били покривени скоро у целости. Нису то биле велике паре, али се филм углавном почињао са извесном сигурношћу да ће се и завршити. Данас многи млади редитељи улазе у свој први филм а да не знају да ли ће имати довољно средстава да га заврше. То је веома стресна ситуација и може се веома лоше одразити на сам филм који стварају. Ипак, српски филм у последње време почиње да се уздиже из пепела и све је присутнији на међународној фестивалској сцени. Уз мало више финансијске помоћи могли бисмо да начинимо значајан корак напред. Надам се да ће нам Закон о филму, који је у припреми, омогућити стабилније финансирање, и то не по систему уравниловке, свима помало, већ стимулацијом дебитаната и потврђеног квалитета.

Колико се, по вашем мишљењу, у последњим деценијама променило наше друштво и укус публике?

– Све се мења, па и укус публике. Филмови се, међутим, не праве да би задовољили тренутни укус гледалаца, који је поприлично оскрнављен утицајем комерцијалног "треша", поготову на телевизији. Мислим да се публика може вратити у биоскопе домаћем филму, али не тако што ће филм подилазити (не)укусу. Неопходно је зауставити беспризорну пиратерију, пре свега, затим разним стимулативним маневрима помоћи дистрибуцију домаћег филма, као што је то на пример случај у Француској.

Како видите будућност српског филма и културе уопште?

– Не могу да предвидим шта ће се десити у скоријој будућности, али се плашим да се држава тренутно брани од културе, уместо да брани културу.

Да ли планирате неко ново остварење?

– Увек имам по неколико пројеката који ми се врзмају у мислима, али тренутно немам јасну визију шта ће бити мој следећи филм.

Кад не бисмо говорили о филму, коју бисте тему изабрали за разговор и због чега?

– Заштита животне средине и животиња. Тиме се већ дуго и предано бавим заједно са својом супругом Кристин.

Често путујете. Да ли користите услуге Јата?

– Недавно сам грубо израчунао да сам са Јатом прелетео око милион километара за ових четрдесет и више година од како се Јат и ја интензивно дружимо.