Цео свет у души

Соња Лапатанов обишла је више од сто земаља на четири континента и пронашла своја рајска острва, која су за њу место блаженства на земљи.

Текст: Весна Кнежевић Балетић
Фотографије: Соња Лапатанов

Балерина и кореограф, светски путник Соња Лапатанов (1948) провела је четврт века у Народном позоришту у Београду, где је као истакнути солиста, са запаженим успехом наступала у балетским и оперским представама текућег репертоара. Уз то, са знањем и квалификацијама кореографа и педагога, које је стекла у Москви и Њујорку, урадила је кореографије за преко 120 позоришних представа, ТВ емисија и филмова домаће и стране продукције. Соња одавно не игра на врховима прстију, бави се педагошким радом и кореографијом и – путује. Обишла је преко сто земаља на четири континента, путовала бродом, паробродом, кануом и џунком, возом, авионом, аутобусом, балоном, дирижаблом, на коњу и камили, дотицала трагове најстаријих цивилизација, сусретала људе свих боја и уверења, али и гориле, алигаторе, џиновске корњаче и бое, пела се на Хималаје и ронила у Пацифику и један диван живот уметника учинила још узбудљивијим и лепшим.

Вуку вас даљине, Соња. Да ли је то само радозналост или удела има и ваше несвакидашње породично наслеђе?

– Вероватно и једно и друго. Моја душа је велика као степа. Стално тражи неки простор. Ја сам емигрантско дете. С татине стране, бабушка и дедушка су Руси из Украјине и 1921. године дошли су у Краљевину Југославију из Одесе. Дедушка је био војни лекар и живели су по целој Југославији, да би се скрасили у Београду. Моја мама, Јохана-Мариа, побегла је из Берлина, од ратног вихора Другог светског рата, стигла до Атине и тамо срела мог тату Николаја који је био у заробљеништву. Копајући по свом пореклу, сазнала сам да имам и татарске крви (што сам слутила због тих коња који стално јуре у мени), али и бугарске и француске крви, што ме није изненадило, јер је мама Немица била раскошна црнка бујне црне косе и крупних црних очију. Тако, можда мене на разне стране света зову моји преци. Рецимо, моја велика љубав је Африка, а забележено је да је моја бака Фрида била мисионарка и живела је у Намибији и Кејптауну, док су то биле немачке колоније.

Како бирате дестинације?

– Некада ми предложе, а некада ми предложимо дестинацију туроператору. Примећујем како ми се свет сужава. Доста тога сам већ видела, а немам новца да будем "понављач", мада бих волела да нека места поново обиђем и опет видим Бурму, Уганду, Тахити... Врло често бирам дестинацију за коју сам чула у неком филму, представи или литератури. Нушићева "Госпођа министарка" ме је упропастила. У том комаду се појављује почасни конзул Никарагве и ја сам морала по сваку цену да видим ту земљу. А уз њу и целу Централну Америку која уопште није безопасна. Али, Богу хвала, ништа нам се није десило, а успут сам обишла и Мексико и видела велику културу Маја. Које су вас старе цивилизације највише импресионирале? – Посебно ме привлачи култура Индокине у којој се сједињују културе Кине и Индије. Величанствена је и стара култура Кмера, као и Бурма. Задивио ме је Јапан. Увек сам мислила да је то стерилна земља у којој је све на месту и све на време. То је, међутим, изузетно љупка земља. Читав Јапан је као једна мала гејша. У Јапану сам имала срећу па сам се изгубила у метроу и тако сам избегла редовне тачке туристичког обиласка и цео дан провела на пијаци и посматрајући сумо-рваче. Дивно сам се провела. Објавили сте књигу о својим путовањима? – Свака земља у мени остави некакав траг и зато сам одлучила да пишем. То ми јако прија јер се искључим из реалног стања, преселим се тамо и поново путујем.

Већ сам објавила књигу "У скутима Хималаја", која је међу најчитанијим књигама Издавачке куће "Дерета", а сада сам дала у штампу "Рајска острва" и припремам књигу "Колевка човечанства" посвећену мом омиљеном континенту Африци.

Која су острва рајска?

– То су различита острва, прави мали континенти разбацани по читавом свету. Моја лична рајска острва су она у Француској Полинезији, која су заиста рај на земљи. Моје рајско острво је и Папуа Нова Гвинеја, једно велико острво које, малтене, враћа човека у првобитну заједницу. Борнео је острво с чудесном тропском шумом коју, нажалост, човек уништава из дана у дан. Посебно ми је драго Ускршње острво, које сам обишла пре месец дана. Оно је четири хиљаде километара удаљено од копна, троугластог је облика, живи само за себе, а познато је по скулптурама Моаи, начињеним од вулканског туфа, тешким од пет до 80 тона и високим до 12 метара. Само капа на глави кипа уме да буде тешка по осам тона. Моаи су ме навели да помислим да Ерих фон Деникен ипак има право, јер мислим да је просто немогуће ове кипове направити без точка и без механизације. Као да их је неко донео с друге планете. Има више верзија приче о томе како су ови кипови настали, а ја волим научну фантастику и најдража ми је верзија с ванземаљцима. Свет је пун чуда. Ево вам још једног изазова: На граници Боливије и Перуа је језеро Титикака, што значи жута мачка. Језеро заиста има облик мачке, али то се види само с висине од најмање пет хиљада метара. Откуд су они знали да језеро има облик мачке и дали му такво име?

Где је било најопасније?

– На Хималајима. Опасно по живот. На Хималаје сам ишла 2002, а ове године сам ишла у хималајски регион и оба пута сам имала здравствене проблеме. Попела сам се на 5.220 м и доживела да имам изразиту жељу да тамо заспим вечним сном. Шта ћу ја тамо? Да се попнем и видим цео свет. То је стална борба човека с природом, потреба којој сам и ја подлегла.

	Где је било најспокојније, где су људи најсмиренији и најзадовољнији? – У Француској Полинезији, на Тахитију. Тамо су били зачуђени нашом нервозом и дреком и стално су нас смиривали. Весело је, рецимо, у Сенегалу где људи живе за журке и забаву. Они и од погребне церемоније направе забаву. Чини се да су људи најсрећнији тамо где најмање имају. Где се најбоље једе? – Тамо где је француска кухиња имала утицаја. Али добро сам јела и на крстарењу у Чилеу и Аргентини. Волим и кинеску кухињу. Увек добро једем у Сингапуру где има свега – од љускара до кокошијих ногу у соја сосу и дивних супа и чорбица с резанцима од риже. Добро сам јела и у Малезији и у Вијетнаму где је најбоља чувена супа фо, љута супа од рибе и меса, поврћа, клица и ситних папричица. Служи се у великим порцијама предвиђеним за двоје, а једна супа је довољна да издржите цео дан. Којег сусрета се радо сећате? – Веома волим животиње. У Уганди смо се попели до шума у којима живе планинске гориле. Угледали смо групу у којој је био један мужјак и доста женки. Они живе у породици. Срећом, мужјак је био такозвани силвербек (сребрна леђа), редак примерак огромне гориле високе скоро два метра. Јако смо се приближили животињама и ја сам била пресрећна. Фотографисала сам их и, у једном моменту, вероватно од узбуђења, пала сам на задњицу и остала да седим а сузе су ми потекле низ образе.

Велики горила се окренуо, пошао ка мени и зарежао, а ренџер који је био у нашој пратњи зарежао је на њега, на исти начин. Горила се умириo, али је наставио да гледа у мене и сјајне сузе на мојим образима. Погледи су нам се срели и ја те велике топле очи још памтим.

Шта би будући светски путници требало обавезно да ставе у кофер?

– Пре свега добру вољу и стрпљење. Наравно, увек треба понети лекове и новац. Што се тиче ствари – што мање то боље. У групним путовањима, битно је да се конформисти не мешају са авантуристима. Има оних који воле да леже крај базена, а нама авантуристима то је бескрајно досадно. Али најбитније је донети одлуку да се путује. То је најпаметније и најлепше потрошен новац. Не мора ни да буде скупо. Отићи у Египат или Тунис, рецимо, не захтева много новца. А путовања су чудо.