|
Балерина и кореограф, светски путник Соња Лапатанов (1948) провела је четврт века у Народном позоришту у Београду, где је као истакнути солиста, са запаженим успехом наступала у балетским и оперским представама текућег репертоара. Уз то, са знањем и квалификацијама кореографа и педагога, које је стекла у Москви и Њујорку, урадила је кореографије за преко 120 позоришних представа, ТВ емисија и филмова домаће и стране продукције. Соња одавно не игра на врховима прстију, бави се педагошким радом и кореографијом и – путује. Обишла је преко сто земаља на четири континента, путовала бродом, паробродом, кануом и џунком, возом, авионом, аутобусом, балоном, дирижаблом, на коњу и камили, дотицала трагове најстаријих цивилизација, сусретала људе свих боја и уверења, али и гориле, алигаторе, џиновске корњаче и бое, пела се на Хималаје и ронила у Пацифику и један диван живот уметника учинила још узбудљивијим и лепшим.
Вуку вас даљине, Соња. Да ли је то само радозналост или удела има и ваше несвакидашње породично наслеђе?
– Вероватно и једно и друго. Моја душа је велика као степа. Стално тражи неки простор. Ја сам емигрантско дете. С татине стране, бабушка и дедушка су Руси из Украјине и 1921. године дошли су у Краљевину Југославију из Одесе. Дедушка је био војни лекар и живели су по целој Југославији, да би се скрасили у Београду. Моја мама, Јохана-Мариа, побегла је из Берлина, од ратног вихора Другог светског рата, стигла до Атине и тамо срела мог тату Николаја који је био у заробљеништву. Копајући по свом пореклу, сазнала сам да имам и татарске крви (што сам слутила због тих коња који стално јуре у мени), али и бугарске и француске крви, што ме није изненадило, јер је мама Немица била раскошна црнка бујне црне косе и крупних црних очију. Тако, можда мене на разне стране света зову моји преци. Рецимо, моја велика љубав је Африка, а забележено је да је моја бака Фрида била мисионарка и живела је у Намибији и Кејптауну, док су то биле немачке колоније.
Како бирате дестинације?
|
– Некада ми предложе, а некада ми предложимо дестинацију туроператору. Примећујем како ми се свет сужава. Доста тога сам већ видела, а немам новца да будем "понављач", мада бих волела да нека места поново обиђем и опет видим Бурму, Уганду, Тахити... Врло често бирам дестинацију за коју сам чула у неком филму, представи или литератури. Нушићева "Госпођа министарка" ме је упропастила. У том комаду се појављује почасни конзул Никарагве и ја сам морала по сваку цену да видим ту земљу. А уз њу и целу Централну Америку која уопште није безопасна. Али, Богу хвала, ништа нам се није десило, а успут сам обишла и Мексико и видела велику културу Маја.
Које су вас старе цивилизације највише импресионирале?
– Посебно ме привлачи култура Индокине у којој се сједињују културе Кине и Индије. Величанствена је и стара култура Кмера, као и Бурма. Задивио ме је Јапан. Увек сам мислила да је то стерилна земља у којој је све на месту и све на време. То је, међутим, изузетно љупка земља. Читав Јапан је као једна мала гејша. У Јапану сам имала срећу па сам се изгубила у метроу и тако сам избегла редовне тачке туристичког обиласка и цео дан провела на пијаци и посматрајући сумо-рваче. Дивно сам се провела.
Објавили сте књигу о својим путовањима?
– Свака земља у мени остави некакав траг и зато сам одлучила да пишем. То ми јако прија јер се искључим из реалног стања, преселим се тамо и поново путујем. |
 |
 |
| |
