|
Вековима преписиване руком и често у тајности чуване рукописане књиге, доживеле су у 21. веку своју дигитализацију и ушле у нови свет. Јер, одабране странице српских рукописних књига Археографског одељења Народне библиотеке Србије (НБС) могу се данас погледати и преко интернета. Већина ових рукописа настајала је у средњем веку најчешће у манастирима. У њима су, дању или чешће ноћу, под оскудном светлошћу свеће, рукописане књиге. Не као данас, кад се слова нижу на дисплеју компјутера типкањем прстију по тастатури, а онда једноставним кликом и штампају, већ дуготрајним исписивањем, калиграфским цртањем и осликавањем сваког слова понаособ. На пергаменту, који у Србији као подлога за писање преовлађује до почетка 14. века, или на хартији која је у употреби већ од 13. века.
|
Најстарија сачувана ћирилска књига српске редакције старословенског језика, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата родоначелника прве српске државе Стефана Немање, датира из 12. века.
Писана је на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице и украшена је иницијалима и минијатурама у боји и злату. Већи део текста исписао је анонимни писар, осим мањих делова текста и минијатура које је писао и осликао Григорије Дијак. |
 |
Као споменик културе који је уписан у листу Памћења света, "Мирослављево јеванђеље" доказује да је српска редакција старословенског језика добила завршни облик.
По својим ортографско-калиграфским одликама оно повезује важне изворе вековима старе зетско-хумске писмености и глагољску традицију из Македоније са ћирилским рашким правописом. Ова богослужбена, као и све рукописне књиге, због честих војни на овим просторима, више пута је мењала место на којем је чувана. Јеванђеље је открио руски научник Порфирије Успенски 1845. у Хиландару. Краљ Александар Обреновић добио га је на поклон од манастирског братства 1896. и донео у Београд. Током Првог светског рата 1916. Јеванђеље је доспело на Крф, а од 1918. смештено је у трезор Главне државне банке. За време Другог светског рата чувано је у манастиру Рача и у Народној банци, а у Народном музеју у Београду је од 1945. Два фототипска издања чувају се у Трезору Археографског одељења НБС у Београду.
Хронолошки, наредни сачувани српски рукопис је "Братков минеј", назван по писару Братку, писан на пергаменту у време краља Владислава (1234–1243). На примеру ове рукописне књиге која садржи тропаре и све што се пева о црквеним празницима распоређено по месецима, најбоље се осликава једна од особености ових културних споменика, а то је уписивање новог иза већ постојећег текста. "Братков минеј" исписало је пет писара, а повремено се јавља још четрнаест руку у различитим временским периодима. Зато се ова рукописна књига, по датуму настајања, смешта и у другу четвртину 13. и у четврту деценију 14. века. На основу правописних обележја везује се за зетско-хумско подручје, уз разлике у зависности од преписивача. По избору стихира и канона, први део који је уписивао Братко умногоме се слаже с руским минејима с краја 11. века. Припадао је старом фонду рукописа Народне библиотеке, а као и већина рукописних књига из архиве НБС, нестао је за време Првог светског рата и доспео у Савезну Републику Немачку одакле је откупљен 1969.
|
|
| | 
