|
Попут необичног наслова "Бела жива природа – специфична тежина слике" и отварање ове изложбе сликарке Љубице Мркаљ протекло је неконвенционално. Те новембарске вечери у београдском Етнографском музеју, уз много званица, догађај је отпочео симболичним расецањем велике бундеве чијих је неколико комада потом додато другим плодовима – јабукама, грожђу, купусу, паприкама – распоређеним на белој подлози око једног тондо-мозаика. А изнад тог призора, на зиду, била је слика с које сенка уметнице као да је чаробним штапићем у контрасмеру покренула у бити статичан "ванитас", оживевши га по целој галерији. Преко пута је, међутим, стајала "Специфична тежина слике", контрапункт "Белој живој природи са сенком сликарке". |
 |
Уместо устаљеног израза "инсталација", уметница је изабрала српску реч "намештаљка" за ово комплексно остварење састављено од теразија, иначе музејског експоната, и садржаја постављеног у два њихова таса. У првом је смештен мали сликарски паноптикум, који осим палете умрљане бојама и четке, садржи перлице, шкољкице, папричице, бочицу, чак и паучину. Други тас, који претеже, заузела је само једна слика. Мерењем њене специфичне тежине путем овакве парадигме, ауторка отвара низ филозофских питања, можда најпре везаних уз улогу уметности у савременом свету.
Између те две упоришне тачке (слике са сенком и теразија) тече фриз белих живих природа – ниже се тридесетак слика и акварела насталих од 1998. до 2007. године, на којима иста тема – као у "Болеру" Мориса Равела – додавањем или одузимањем елемената постиже нову хармонизацију.
У свакој слици или акварелу на изложби успостављена је аутохтона композициона равнотежа и "провучен" одређени дуализам: вечност и пролазност, умирање и рађање, дуготрајност и ефемерност. Када посетилац, пратећи тај девичански бео фриз стигне до краја/почетка, схвати да се ова визуелна сензација пред његовим очима претворила у својеврсну оду животу.
А кад је Љубица у своје дело увела белу живу природу?
Догодило се то још за време њених постдипломских студија 1971. године у класи професора Младена Србиновића. Прекинувши своје "настањивање" у Паризу, Љубица се вратила у Београд на додатне едукације. У за рад сасвим неадекватном простору, у реквизитарници, оградила је себи један кутак белим чаршавима који су се на Академији затекли. И под је застрла белином и једнога дана по њему просула свеже плодове које је донела с пијаце Зелени венац. И ето слике, ето беле живе природе!
| 
