|
Зузана Халупова није родоначелник сликарске наиве Ковачице, али јесте њена перјаница. Једном приликом су је у Паризу одвели у Лувр да види велика дела. Кад су се зауставили испред Леонардове "Мона Лизе", француски домаћини су упитали Зузану шта мисли о слици. Гледала је, гледала "Мона Лизу", потом је одмахнула руком: "Могао је Леонардо и боље!"... Сутрадан је "Фигаро" на целој страници објавио ову изјаву и донео велику фотографију необичне женице и сликарке из банатске Ковачице, све са њеном марамом и десет широких сукања, шарених као ускршња јаја. Одмах је напунила париску галерију где је излагала своје слике. Познаници су је звали Мама Зузана. Где год да се појавила са својим сликама – у Паризу, Токију, Бриселу или Бечу – пленила је појавом и била мета новинара, фоторепортера и камермана. Као налет урагана Мама Зузана је прохујала и пронела светом сликарску славу наиве Ковачице.
Због изворних сликара и њихових дела у Ковачицу су долазиле многобројне познате личности из земље и света. Између осталих – Франсоа Митеран, славни фудбалер Пеле, Урсула Андрес, Ален Делон, Хуан Карлос, Мстислав Ростропович, Франко Неро... А једне ноћи 1989. године на вратима куће Зузане Халупове покуцали су тајанствени посетиоци. Били су то Ролингстонси, на челу са Миком Џегером!...
Ево нас у рано јутро у Ковачици обавијеној маглом. У галерији "Бабка" дочекали су нас сликарски гуру Павел Бабка са сарадницама и многобројна изложена платна шесте по реду генерације ковачичке наиве – Јана Глозика, Павела Хајка, Павела Цицке, Зузане Верески, Зузане Јармуцкове, Виерославе Светликове, Наде Корењ, Марине Светликове, Кларе Бабка...
Ко је повукао први потез четкицом?
– Родоначелници наиве у Ковачици били су Мартин Палушка и Јан Сокол. Они су имали храбрости да између два светска рата јавно кажу: "Ја сликам". Било је и других који су сликали, али су се тога помало стидели. Јер, у селу се правим мушкарцем сматрао онај који је имао добре и бесне коње, чизме, и умео да понекад у кафани лупи песницом о сто. Такав је могао и добро да се ожени. Девојка се опет гледала по томе колико је на себи имала сукања. Могла је одједном да носи чак десет, па и дванаест сукања!... Мештани дуго нису признавалисвоје сликаре. А онда је у Ковачицу дошао чувени историчар уметности Ото Бихаљи Мерин... После тога испред кућа наших сликара почеле су да се заустављају велике лимузине, какве мештани Ковачице до тада нису ни виделе. Прочуло се да су сликари за продату слику већ могли да купе два пара прасади, па чак и ждребе, а то се веома ценило. У Ковачици су сликали још и браћа Верењски – Јан и Ондреј, Јан Књазовиц, Мартин Јонаш, Јан Стракушек. Жене су у међувремену плеле, везле, ткале. Појавом Зузане Халупове, сликарском кругу су се придружиле и Алжбета Чижикова, Ева Хусарикова, Катарина Кожикова... Сликало се даноноћно. За последњих педесет година у Ковачици је насликано готово 50.000 слика! Многе од њих данас се налазе у чувеним светским галеријама и приватним збиркама на свим континентима – изнео је Павел Бабка.
 |
У галерији, а и у кући најстарије сликарке Катарине Ђуришкове, разгледали смо та платна која отварају један бајковити и маштовити свет. Већ са слика се закључује да сви уметници чувају аутентичне мотиве словачког народног живота не само на платнима. Уметници Ковачице осликавају све: столице, тикве, огледала, тањире, пегле, намештај. На сликама се размахују жетеоци, снежном пољаном јуре санке пуне деце, ту су и весели сватови у шареним ношњама, па испрошене девојке са огромним цветним партама на глави, врани и бели коњи, одлазак у цркву на Бадње вече. Па слике са ентеријерима. Сељачка соба, колевка с дететом, старац поред пећи, ноћни суд испод кревета. На сликама су старински ормани, креденци и кревети са брдом перјаних јастука, по зидовима богате бордуре, венци, руже, гране. |
Чак су и плафони, слеме и гредица, шаране као ивањданско цвеће. Нема границе између реалног и маште. И више се поуздано не зна да ли се свет Ковачице преселио у слике својих уметника, или су сви одреда сишли са сликарског платна...
Мало касније већ смо се обрели у селу Арадац код Зрењанина. У Арадцу постоји у свету јединствени оркестар "мешкарки". Чине га времешне жене – Ана Пудерка, Ана Хучок, Ержа Јаношик и Ержа Јанчо.
| Оне свирају на малим двогласним хармоникама, на словачком "мешкама". Живописне су, и као да су сишли с неког платна Мама Зузане или Катарине Ђуришкове. Све "мешкарке" имају велике плишане мараме опшивене срмом, брокатне блузе с "буришкама"на раменима, огромне жипоне са шлингерајем, па широке делинске сукњерце. Држе испред себе седефасте дијатонске хармонике "хонерке" и "матели" са по двадесетак дугмади и осам до дванаест басова. |
 |
Ове жене свирају од ране младости. У Арадцу је био обичај од старина да девојке свирају на овако малим хармоникама. Готова свака девојка у селу знала је да свира на "мешкама". Дању су радиле у пољу, биле на жетви, окопавале кукуруз, радиле у винограду. Увече траву и цвеће испред својих кућа полију водом, направе хладовину, па се ту окупља младеж. Девојке свирају "мешкама" и певају, а момци се шале и причају. Ту су се рађале и прве љубави... |
