Писање је искушавање језика

Светлана Велмар Јанковић, један од најпревођенијих и најнаграђиванијих српских писаца, недавно је за своје стваралаштво добила једно од најзначајнијих признања - постала је дописни члан Српске академија наука и уметности.

Текст: Мила Милосављевић
Фотографије: Милан Мелка

Пријему у Српску академију наука и уметности, у својству дописног члана, што је списатељица примила са пуно радости, придружила се још једна лепа вест, њен роман "Књига за Марка" уврштен је одскора у школску лектиру. У исто време, најновија књига Светлане Велмар Јанковић "Очаране наочаре", у којој говори о седам историјских епоха Београда, све више привлачи пажњу читалачке публике.

Недавно сте примљени за дописног члана Српске академије наука и уметности. Како сте доживели пријем у ову угледну институцију?

- Пријем у Српску академију наука и уметности, у својству дописног члана, велика је част за мене. Радујем се признању које, колико мени, толико припада и свима онима што су током мог живота до сада били уз мене и помагали ми и у тренуцима таме, и у тренуцима светлости.

Недавно је ваше дело "Књига за Марка" ушло у школску лектиру. Колико вам значи чињеница да сте писац кога ће деца читати у школи?

- Од првог издања "Књиге за Марка" прошло је осам година - објављена је у јуну 1998. године. За ово време књига је имала преко петнаест издања и читала су је - на то сам нарочито поносна - деца не само у Србији, него и у Сједињеним Државама, Канади, Аустралији, на Новом Зеланду - свуда где има наших људи и њихових породица.

Преведена је и на званични корејски језик и то издање је, по мишљењу многих, најлепше опремљено. За све то време ишла сам на сусрете са школском децом у Србији, Републици Српској, Црној Гори, разговарала с њима, дописивала се. Деца су моји најдражи и, можда, најбројнији читаоци, а свакако најискренији. Најмлађи читаоци "Књиге за Марка" највише се везују за причу "Златно јагње" коју су, у драматизованом облику, већ много пута изводила деца из предшколских одељења у вртићима, или ученици нижих разреда основних школа. Оно што је најлепше и чему се најдубље радујем јесте чињеница да, сваке године, стижу нове генерације читалаца којима је "Књиге за Марка" једна од најдражих: надам се да ће то што је књига ушла у лектиру за IV разред основне школе допринети да се број младих читалаца још увећа.

Вашу очараност Београдом пренели сте у књигу "Очаране наочаре", која привлачи све већу пажњу читалачке публике. Како бисте представили ово своје дело?

- Нисам сигурна да умем добро да представљам своје књиге, али ћу покушати. "Очаране наочаре" сам, са прекидима, писала готово четири године, тражећи им одговарајући облик приповедања. Хтела сам да деци испричам неколико прича из историје Београда које би им ту историју учиниле блиском, а не би им биле досадне. Захтевна замисао, признаћете. Мучила сам се док сам писала књигу и - уживала. Седам прича у којима се говори о седам догађаја из историје Београда, од преисторијског доба винчанске и келтске културе, до времена Кнеза Михаила Обреновића III, повезала сам са седам мањих прича под заједничким насловом "Међувреме", у којима су главни јунаци увек исти, дечак и девојчица, брат и сестра, Лука и Милена. Они, у наше доба, а уз помоћ нарочитих, ласерских, очараних наочара,виде догађаје из удаљених епоха у којима главне улоге у описаним збивањима имају њихови вршњаци, и разговарају о њима. Они који су први морали да прочитају књигу још у рукопису - мој супруг, мој унук Марко, главни уредник Издавачке куће "Стубови културе" која је штампала књигу, Гојко Божовић, илустратор Лидија Тарановић, тврде да сам успела да не будем досадна као приповедачица. Од срца се надам да су у праву и са нестрпљењем чекам суд младих читалаца.

Осим у књизи "Очаране наочаре" Београду сте посветили велики део вашег књижевног опуса. Може ли се рећи да је Београд ваша књижевна фасцинација?

- Нисам сигурна да је фасцинација реч која тачно представља мој однос према мом родном граду, пре би то могла бити реч оданост, ако се слажете. Већ одавно имам утисак да данашњи становници Београда врло мало познају свој град, а још мање знају његову историју. Кад сам, пре више од три деценије, појмила колико и сама недозвољено мало знам, колико се мало бавим Београдом у којем проводим свој живот - одлучила сам се да му се посветим колико умем и могу, колико успем да сазнам, откријем, имагинирам и његову повест и о његовој повести. Што сам више радила - схватала сам да остаје још много да се уради, да има послане за једног него за десетине писаца. Моје је да радим колико могу и - док будем могла.

Да ли у вашим књигама има "женских" и "мушких тема", ко је на формирање ваше личности највише утицао и који догађај у животу?

- По мом уверењу нема мушких и женских тема, као што нема ни мушке и женске књижевности. Има тема које неком писцу леже, које су његове и које га гоне да их обликује и искаже, а кад се обликује и исказује свака је тема тешка, јер је исказивање, казивање тежак посао, колико год му били посвећени. То је занат који се састоји у искушавању језика, а језик се увек отима писцу, не да му се, спреман и да га заведе. Ако живимо у времену у којем је Зло надмоћније од Добра - а баш живимо, и не само ми, овде на Балкану, у таквом времену, како писац да не покуша да исприча своју причу о махнитању Зла и о његовом деловању у човеку и на човека? Велики део светске књижевности 20. века ствара мозаик о невероватним облицима Зла у непрекидним сукобима са Добрим, и о отпорима и подлегањима људске природе, изложене тим сукобима.

Из дивљих времена нико никад није могао, нити ће икад моћи да побегне, а на писцима је да и не покушавају да утекну - прибежишта нема. Жена, мајка, супруга, бака, често се потчињавају писцу у мени али, неретко, и писац њима: најбоље је кад сарађују, кад се свако од њих повлачи у своју улогу, своју делатност, своје доба дана - али та сарадња није баш лака, ни увек успешна, док један добија - други губи, и обратно, енергије се преплићу и сва та ускомешаност даје испуњеност и богатство животу. Тешко је, али лепо. Што сам старија, све више препознајем свог оца у себи - нарочито кад се не слажем с њим. Онда се наши гласови на исти начин супротстављају један другом, чак и истим речима, и истим доказима.

Немачко бомбардовање у рано јутро у недељу, шестог априла 1941. године јесте догађај који је оставио неизбрисив печат у моме животу. Тада је изгорео мој дом и разорило се моје срећно детињство и спокој моје породице. Моја мајка је за мене остала личност са највећим утицајем на мој живот.

Постигли сте завидан књижевни успех, остварени сте као мајка, бака. Да можете да мењате нешто у свом животу шта бисте мењали?

- Не бих мењала ништа.

Може ли рећи да је Светлана Велмар Јанковић остварила свој сан?

- О, не. Имам још много и планова, и жеља, и снова, животних и књижевних. Понекад ми се чини да ми је тек тридесет година - што је исто толико опасно, колико и заводљиво.

На чему тренутно радите?

- Пишем нову књигу и смишљам следећу - ако Бог да да их буде.

Белешка о писцу   Светлана Велмар Јанковић се родила у Београду, где је завршила основну школу, гимназију и факултет.   Своју списатељску каријеру започела је најпре као новинар, још за време студија радећи најпре у дечјем листу "Пионир" а потом у Издавачком предузећу "Просвета", где је дуго година радила као уредник, затим у часопису "Књижевност". Објавила је романе: "Ожиљак" (1956), чија је друга, измењена верзија изашла 1999, "Лагум" (1990), "Бездно" (1995), "Нигдина" (2000), "Востание" (2004); есеје "Савременици" (1968), "Уклетници" (1993), и "Изабраници" (2005); збирке приповедака "Дорћол" (1981), допуњено издање 2006, "Врачар" (1994), "Гласови" (1997), "Књига за Марка" (1998); молитве: "Светилник" (1998); драму "Кнез Михаило" (1994), драме "Жезло" (2001) и романсирану аутобиографију "Прозраци" (2003). Награде: "Исидора Секулић", "Иво Андрић", "МешаСелимовић", "Ђорђе Јовановић", "Бора Станковић", Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1992. години, НИН-ова награда за роман године за роман "Бездно" (1995), "Награда Политикиног забавника", Награда "Невен", Награда "6. април" за животно дело о Београду, и многе друге. Дела Светлане Велмар Јанковић превођена су на енглески, француски, немачки, руски, шпански, италијански, грчки, бугарски, корејански и мађарски језик.