Хиландару у походе

До Свете горе атоске, једине монашке државе на свету, и манастира Хиландара, царства молитве и тишине светог места српске историје и духовности, долази се релативно лако, али се од снажних утисака и емоција, после посете манастиру, тешко ослобађа.

На полуострво Атос, по предању светогорских монаха, приспела је бродом, заједно са светим апостолом Јованом, пресвета Богородица, да проповеда о животу, страдању и васкрсењу сина свога Исуса Христа.

Који век касније, Константин Велики, први хришћански владар, изабрао је баш полуострво Атос на Халкидикију за своју престоницу. Међутим, када је чуо да је то Богородичина земља, Константин је одустао од те намере и, у славу Богородице, одмах је ту подигао три храма и довео прве монахе на грчки Атос. Први храм подигао је у Кареји, самом центру Свете горе, а друга два баш тамо, где се по предању, појавила Мајка Божија и, потом, узнела у небо.

Настанак   Према неким изворима, на месту данашњег Хиландара, од десетог, а свакако током наредних векова, постојао је грчки манастир Хеландарион који је, после пустошења гусара, пропао и напуштен 1169. године. Када се велики жупан Стефан Немања придружио на Атосу свом сину Растку, монаху Сави, у прво време они су живели у манастиру Ватопеду. Пошто су желели да заснују српски манастир на Светој гори, отац и син су се обратили византијском цару Алексију ИИИ Анђелу да им уступи опустели манастир. Цар се одазвао молби и 1198. године издао хрисовуљу Симеону и Сави којом им додељује Хиландар и Милеју (област око манастира) "да Србима буде на вечни поклон".   Уз помоћ Стефана, српског великог жупана, исте године почињу радови. Следеће године Симеон умире, али се манастир 1199. године завршава. Поред цркве Ваведења пресвете Богородице, тада су саграђени и велики пирг (кула) и ћелије за монахе. у манастиру је тада било око петнаест, да би се тај број убрзо повећао на 90 монаха.

Дело Константина наставио је Теодосије Велики, који је подигао манастир Ватопед, а велику хришћанску ревност је показала и његова кћи Пулхерија саградивши на Светој гори Ксиропотам и Есфигмен. Иако је подигла манастире, ни она није могла да остане на Светој гори. Јер, како проповедају атонски монаси, "једнога дана, када је хтела да уђе у манастир, Пулхерији се јавио глас Богородичин који ју је зауставио у тој намери". Од тада је решено да ниједно женско биће не сме да дође на Атос. Женама је чак забрањено да стану ногом на ту свету земљу и то правило се, у јединој монашкој држави на свету, строго поштује. Па и данас, толико векова после Пулхерије, до Хиландара на Светој гори могу доћи само мушкарци.

Кораком у прошлост

Ипак, да бисте се уопште укрцали на брод који ће вас од Уранополиса одвести на Свету гору, потребно је ту или у Солуну претходно добити визу монашке државе. Одатле, после око сат времена вожње, на првој станици, малој луци Јованици, са брода можете, непосредно и лично, да крочите у - историју.

Старим теренским возилом које већ чека путнике намернике, узбрдо, од пристаништа до Хиландара треба пола сата вожње. И тек са врха брда, доле у подножју, на прелепом месту, указује се манастир Хиландар. Осећај да се непосредно срећете, поготову ако вам је то први пут, са историјом и сопственим коренима, местом где су свети Сава и отац му свети Симеон (Стефан Немања), ударили темеље српске духовности, културе и писмености, тешко је, у тренутку, јасно објаснити. Као и то да је пожар од 4. марта 2004. године могао толико да уништи ту српску светињу… Заправо, тада схватите да је оно што сте видели на малим екранима о страдању манастира, тек бледа слика онога што се Хиландару, нажалост, уистину догодило.

Велики пожар, додуше, уништио је или оштетио многа здања Хиландара и 1772. године и обнова манастира трајала је до краја 18. века. Међутим, то што се догодило манастиру пре годину и по, у ноћи 4. марта, донело је огромну штету: и материјалну, и духовну, и културну…

Према стручним проценама готово две трећине манастира Хиландара, тог камена темељца српског духовног, верског и националног постојања, нестало је тада у пламену. На срећу, или Божјом милошћу, остали су неоштећени храм, трпезарија, ризница, библиотека, кула светог Саве, многи параклиси, капеле, фијала, лоза светог Симеона, чувени манастирски чемпреси…

Страшни трагови рушевина и паљевине очигледни су и данас, годину и по дана од великог пожара. Истина, челичне конструкције подупрле су оно што пламен није срушио, а путнику-намернику, већ при доласку у Хиландар, падају у очи и две велике грађевинске дизалице. Ван зидина манастира радници раде на подизању нових манастирских конака, а и Војска Србије и Црне Горе потрудила се да монасима помогне у невољи поклонивши манастиру инжењеријске машине, агрегате и другу грађевинску опрему.

У Хиландару је рашчишћен до сада само део онога што је пламен порушио. Озбиљни и дуготрајни радови на обнови и изградњи манастирског комплекса тек предстоје, тако да је свака помоћ и даље драгоцена. Ипак, монаси верују да ће наша царска Лавра, упорношћу, трудом, трпељивошћу и молитвом засијати поново сјајем светог Саве и светог Симеона и да ће Хиландар, када се обнови, и даље бити наша светлост у ноћи.

Дрвена клепетуша у ноћи

Упркос великој трагедији, монаси хиландарци успевају и даље да живе својим посебним животом посвећеним Богу. У свом свакодневном тиховању и молитвама, они се, узевши завете послушности, покајања, праштања, смерности, милосрђа и љубави, па и сиромаштва и телесне чистоте, целомудрености, како сами кажу, труде да свој живот испуне оним најлепшим врлинама да бисмо се и ми, који тамо нисмо посвећени, угледали на њих и, колико-толико, у лавиринту урбане, инстант-цивилизације, поправили.

Можда је и због тога Хиландар јединствен, нестваран, мистичан и ванвремен. Иза његових сада спаљених спољних зидова или онога што је од монашких келија остало, као да је заустављено време, оно библијско, византијско, освештано…

Ипак, дрвена клепетуша у глувој ноћи, исто као и пре осам векова, и тог топлог летњег дана, позивала је монахе хиландарце на литургију која недељом траје од три ујутру до пола десет у главној цркви Ваведења пресвете Богородице. Уз тихо појање и молитве монаха, плам воштаних свећа и тамјан посебног хиландарског мириса, у самој цркви, тик уз кивот светог Симеона, увек празну игуманску столицу, пошто је игуманија целе Свете горе и Хиландара пресвета Богородица, и уз надалеко чувену и најцењенију светогорску чудотворну икону Тројеручицу, у литургији, у посебном монашком клањању, пролази време које као да није овоземаљско.

Лоза светог Симеона   На јужној страни саборне хиландарске цркве пада у очи високо узрасла и снажно разграната винова лоза полегла по својој перголи. Њено стабло долази из зида, на метар и по одстојања од земље, из гроба светог Симеона (Стефана Немање) који се налази поред истог зида, са унутрашње стране цркве.   Према предању Хиландараца, када је од смрти светог Симеона прошло седам година и када је свети Сава дошао из карејске испоснице у Хиландар, да би припремио пренос моштију свог оца за Србију, ради мирења завађене му браће, хиландарски монаси неутешно су плакали. Тада се свети Симеон јавио у сну игуману Методију и рекао му да је потребно да његове мошти буду пренесене у Србију, али да ће "за утеху братству манастира из његовог празног гроба нићи лоза и, док она буде рађала, дотле ће и благослов његов на Хиландару да почива".   Лоза је, уистину, никла и, као право Божије чудо, одржала се до наших дана. осим тога, она, без изузетка, већ осам векова богато рађа иако јој се, кажу монаси, сем орезивања, никаква друга нега не указује. Али, та лоза није само по томе позната. Она има и једно друго својство: од њеног плода разрешује се неплодност супружника који, са вером и молитвом, прихвате ово чудотворно средство. Примера за то је много…

А онда, после службе Божје, сви монаси и њихови гости, одлазе у фрескама живописану трпезарију, на ручак. И све је баш онако као што је било некад… Или је нешто, можда, другачије, али ми то не знамо…

И ниједна људска реч, ни метафора, ни тачно објашњена импресија, па ни фотографија, не може описати оно ванвременско што се у Хиландару једино може лично осетити и доживети. А то је, признаћете, сасвим довољан разлог да се манастир поново походи, доживи… И можда схвати зашто су баш ту наши духовни корени, зашто је Хиландар био и остао, кроз векове, симбол непролазности... једног народа, духа, времена, вере…