У царству слепих мишева

Многобројне пећине и други спелеолошки објекти у Србији представљају једно од најважнијих боравишта слепих мишева. У многима од њих налазе се последња царства ових малих, корисних и угрожених ноћних сисара.

Слепи мишеви су по свом изгледу, морфофизиолошким одликама и понашању једна од најчудеснијих и најинтересантнијих група живих бића на земљи. Они су једина група сисара која је способна да активно лети. Познато је око 1.000 различитих врста ове високоадаптивне групе која насељава скоро сва копнена подручја Земље, изузев крајњих северних и јужних делова наше планете.

У Европи живи тридесет врста у скоро свим копненим стаништима. То су мали ноћни сисари који се оријентишу и лове у тами помоћу ултразвука. Хране се ноћним инсектима и тако регулишу њихову бројност, те су значајни и корисни чланови екосистема. Последњих неколико деценија њихова бројност је драматично опала тако да је цела група угрожена услед различитих антропогених утицаја. Главни разлози њиховог нестанка јесу деградација станишта (која доводи до губитка извора исхране и места скривања и боравка), тровање и контаминација услед велике употребе пестицида и других хемикалија, директно убијање, прогањање и узнемиравање.

Сви слепи мишеви у Европи заштићени су. У Србији је до сада евидентирано двадесет шест врста слепих мишева који су Уредбом Владе Србије заштићени као природне реткости. Боравишта (одмаралишта или скривалишта) слепих мишева су пећине и други подземни објекти, шупља стабла и грађевине. Њихова најзначајнија боравишта су спелеолошки објекти којих у Србији има преко 1.000. Завод за заштиту природе Србије започео је 1999. године специјални пројект биоспелеолошких истраживања у циљу заштите ових објеката и њиховог живог света. Група спелеолога и биоспелеолога Завода обишла је велики број пећина, јама и поткапина широм Србије. Аутор овог текста члан је биоспелеолошког тима који ради на проучавању и заштити слепих мишева. У овом прилогу дат је кратак текст о резултатима досадашњих истраживања слепих мишева и неке документарне фотографије које су том приликом снимљене.

У више спелеолошких објеката пронађене су мање или веће групе слепих мишева, а у неким пећинама откривене су и веће колоније које представљају последња царства ових угрожених врста у Србији и Европи. Основни циљ овог истраживања било је прикупљање података о присутним врстама, њиховој бројности, сезонској присутности, проблемима њихове заштите… Резултати тих истраживања су импресивни јер смо пронашли већи број значајних локалитета ових ретких и угрожених врста који досад нису били познати.

На основу свих досадашњих истраживања, на којима су радили бројни стручњаци преко пет деценија, евидентирано је да у спелеолошким објектима у Србији живи двадесет једна врста слепих мишева. Десет врста искључиво или често живи у пећинама и у њима бораве током целе године. Осталих једанаест врста срећу се повремено или ретко, и то углавном током зимског периода, кад проводе свој зимски сан односно хибернацију. Посебно треба истаћи да се једанаест врста слепих мишева који се срећу у спелеолошким објектима у Србији налази на Црвеној листи света као глобално угрожене врсте.

У пећинама Србије данас се срећу веће или значајне популације осам глобално угрожених врста – средоземни потковичар (Rhinolophus blasii), јужни потковичар (Rhinolophus euryale), велики потковичар (Rhinolophus ferrumequinum), мали потковичар (Rhinolophus hipposideros), дугокрили љиљак (Miniopterus schreibersii), дугопрсти вечерњак (Myotis capaccinii), шиљоухи вечерњак (Myotis emarginatus) и велики мишоухи вечерњак (Myotis myotis).

У спелеолошким објектима слепи мишеви су углавном безбедни. Ипак, у неким пећинама, поједини посетиоци често узнемиравају, убијају или хватају слепе мишеве. Постојећа заштита слепих мишева у овим објектима углавном је административна и општа (заштићена су њихова станишта и нека боравишта), те су последњих година покренуте акције њихове активне заштите.

Заштита слепих мишева у посебно значајним спелеолошким објектима у Србији добила је висок приоритет како би се ова интересантна, корисна и угрожена група заштитила од даљег нестајања у својим последњим значајнијим боравиштима.