Улица отвореног срца

Немојте питати где се налази Светогорска улица. Не тражите ни улицу Лоле Рибара, ни Улицу отвореног срца. Из ината питајте где је Атеље. Корист је двострука, брже ћете добити одговор, а инатом ћете одмах доћи у духовну раван са домаћинима. Из тога може произаћи експресно пријатељство које лако води у ноћ на неком од београдских сплавова.

Текст: Милош Рајковић
Фотографије: Милан Мелка

Покуљали су Београђани и њихови гости ове године 1. јануара у Улицу отвореног срца, снажније него било када. Са симболичним кловновским носевима, ваљда у инат суморним прогнозама забринутих аналитичара и експерата. Куцала је тога дана једна од најважнијих београдских артерија снажно и помало убрзано, али у савршеном ритму, без иједног неправилног откуцаја. Срели су се кумови који се нису видели годинама, рођаци који целу годину проведу на пар стотина метара удаљености, а не сретну се. Јер темпо живота је такав, једноставно се не стиже...

Шетало се и смејало, пробијала се дечија колица кроз велику гужву, очеви су носили децу на раменима. Пијуцкало се кувано вино и кувана ракија, а све под будним оком бронзаног Зорана, вечитог чувара несаломљивог београдског духа. Оног Зорана из оног Атељеа, оног врела духа који је био Београд макар колико и сам град. Не ламентирам, али то више не бива. Уосталом, из тог врела је потекла и Улица отвореног срца. И жива је, живља него икад. Чују се реплике из Ибија, Радована, Маратонаца из уста осамнаестогодишњака. Добри су њима и видео снимци. Плус садашњи атељеовци да чаролија буде потпуна...

Мимоилазили су се у гужви они који праве прве несигурне кораке и они што су стигли право са дочека па заплићу и језиком и ногама. И свуда осмех, заједнички именитељ доброг расположења и наде, макар у инат.

Паметна и лепа акција "Доктори-кловнови" у оквиру које су по цени од 100 динара продавани црвени кловновски носеви додатно је улепшала овогодишњу чаролију Светогорске улице која је отворила срце. Могло је да буде више пунктова за продају, али, добро, извући ће се неки наук за неки други пут, за неку другу лепу и паметну акцију... Новац прикупљен од ове измамиће осмехе малишанима који леже у болницама.

Па фијакери, да се најмлађи обрадују и крену им у сусрет раширених руку, за осмех средовечних, за сетно присећање, а било их је који их памте на београдским улицама. Жонглери, мађионичари, пајаци у веселој вреви која пулсира ритмом Београда.

И на крају расол. Да се излечи мамурлук од претходне ноћи. Укусан је и освежава, али не лечи мамурлук. Ништа не може да га излечи, закључак је једне од емисија научног програма неког од сателитских канала, коју сам недавно гледао. Ок, у реду, узмите ово као пакост злурадог апстинента, али наука је наука.

И једна препорука гостима са стране. Немојте питати где се налази Светогорска улица. Не тражите ни улицу Лоле Рибара, ни Улицу отвореног срца. Из ината питајте где је Атеље. Корист је вишеструка, брже ћете добити одговор, а и инатом ћете одмах доћи у духовну раван са домаћинима. Из тога може произаћи експресно пријатељство које лако води у ноћ на неком од београдских сплавова. После вам не гине расол. Не лечи, али освежава. Ако кренете клином клин да избијате постајете такорећи Београђанин. А то је озбиљна ствар чак и за неозбиљне људе... После гледајте шта ћете!