|
Пут на Исланд је септембра 2004. године започео Димитрије Вујадиновић, с циљем да успостави "мост" културне сарадње између Западног Балкана и земље крајњег Севера Европе. Као гост компаније Ацтавис, понео је један број филмова балканских аутора које је приказао на Фестивалу "Нордијска панорама". Од тада се преко Фондације Балканкулт развила лепа сарадња између српских и исландских уметника.
– До Рејкјавика, главног града Исланда, стигао сам Јатовим авионом из Београда преко Копенхагена – каже Димитрије Вујадиновић, председник Фондације Балканкулт, чије је седиште у Београду. – Први сусрет са овом земљом био је фасцинантан. Док смо се с аеродрома, кроз мрак, приближавали осветљеном Рејкјавику пажњу ми је привукла необично велика неонска скулптура – инсталација чувене исландске уметнице Рури.
Главни град Рејкјавик је, уједно, и највеће насељено место на Исланду. У њему живи близу 120.000 од око 300.000 Исланђана. Ту је концентрисана економија и из тог града се управља државом, смештеном на северу Европе, јужно од Арктичког круга, чије обале запљускују воде Атлантског океана и Нордијског мора. Исланд је члан Уједињених нација, НАТО, ЕФТА и ОЕЦД, али није у Европској унији.
– Необичну природу овог вулканског острва, на коме стално пулсирају та жаришта, доживео сам приликом следећег одласка у оквиру наше културне сарадње – објашњава затим Вујадиновић. – Тада сам упознао оне делове Исланда којима аутомобилом може да се приђе. У централни део, где су ледени глечери, стиже се само авионом, или саоницама, јер стандардних путева и железнице нема. А после онога што сам видео рекао бих да је та природа фасцинантна у својој шкртости. У појединим пределима осећао сам се као да сам на некој другој планети, можда Марсу, због тамних, од угашене вулканске лаве сазданих црних стена, без икакве вегетације. Прича се да су се у тим пределима амерички космонаути припремали за први лет на Месец. Они други крајеви Исланда, где се као вегетација појављује маховина, подсећали су ме на давно време кад су се на Земљи јављали неки зачеци живота. Биљно растиње у приобалном делу толико је ниско да постоји једна изрека: Када се изгубиш и исландској шуми, треба самода устанеш. Јер, растиње је човеку до колена.
Исландске воде, бистре и брзе речице, изузетно су природно богатство, но посебна вредност су оне термалне, где температура некад достигне и 60–70 степени Целзијуса. Туристи се често преваре, каже Вујадиновић, па се добро опеку пробајући прстом топлоту воде која излази из земље. Зато је на неким местима постављено упозорење. Вода у гејзирима непрестано пулсира, а онда нагло избије правећи водени стуб приличне висине. "Најпривлачнија је за туристе Плава лагуна, због своје лепоте и лековитости воде." Море је богато рибом. А уз море се простиру пашњаци на којима се г | 
