Петроварадинска је тврђава била готово неосвојива и свака војска која би је запосела, рачунала је на сјајно упориште. Ту у предграђу Балкана, на месту на којем су се вековима сукобљавали западни и источни светови, Петроварадин је био права брана за многобројне освајаче. Данас, док ходате њеним стазама над Дунавом, обриси протеклих времена и ратова и даље су видљиви, али само као барокни архитектонски колорит и туристичка атракција.
Цивилизације се на дунавском сусрету Бачке и Срема смењују од пре седамдесет хиљада година, а данашњи изглед Петроварадинска тврђава добила је у раздобљу од 1692. до 1780.
- То су времена великих турско-аустријских ратова и српских сеоба на север. Градња је отпочела у време цара Леополда I, а завршена је за владавине Јосифа II. Изградњом ове тврђаве, даљи продор Османлија у Европу био је једноставно онемогућен, - каже историчар и кустос овог културно-историјског споменика, Синиша Јокић.
Поред изванредног стратешког положаја, главна одбрамбена снага бранилаца тврђаве били су подземни тунели који су пушкарницама гледали на дневно светло и опсадне војске.
- Тунели су распоређени на четири спрата испод зидина тврђаве, а под Хорнверком (истуреним делом јужне тврђаве) и на пети и шести полуниво, у дужини од готово двадесет километара, са дванаест хиљада пушкарница. Основна замисао војних архитеката Аустријске царевине била је да војници који се налазе у тим тунелима буду потпуно заштићени и невидљиви, али да могу ефикасно да дејствују ка непријатељу из тамних отвора, јер подсетићу да се тада ратовало углавном дању - објашњава Јокић док обилазимо подземне војне галерије. | 
