Тврђаве у Србији

У Србији постоје остаци тридесетак, од некадашњих чак две стотине утврђених средњовековних градова и тврђава.

Приредио: Јово Симишић
Фотографије: PUBLICA Agency

Широм некадашњих српских земаља има више стотина локалитета са остацима старих утврђења, али ретко толико очуваних да на основу њих може прецизно да се утврди како су она изгледала. Боље су очуване тврђаве које су своју функцију задржале и у каснијим раздобљима, под влашћу Турака. Већина ових утврда дограђивана је и прилагођавана развоју ратне технике, при чему су губиле изворне средњовековне облике. Неке од њих су биле претече савремених градова, које и данас красе делови старих бедема и кула.

Многа утврђења су у програму озбиљне обнове и рестаурације према пројектима стручњака Републичког завода за заштиту споменика културе, али је немали број још запуштен, засут шутом, обрастао вегетацијом, и посустаје под зубом времена.

Заједничко свим овим древним здањима јесте то што су на листи културних споменика од великог или изузетног националног значаја, док су нека високо позиционирана и на светским листама културне баштине.

Тврђаве, замкови и утврђени градови за средњовековне српске земље имали су изузетан значај кључних упоришта одбране. Јака утврђења гарантовала су опстанак државе, а њиховим освајањем запоседала се територија и стицали или губили поседи. По правилу су подизана на стратешки важним местима, или теже приступачним положајима на врховима брда. Утврђење је ограђивано бедемом са стазом на врху и зупцима који су штитили браниоце. Испред бедема је копан дубок ров, који је код равничарских утврђења обично био испуњен водом. На појединим местима бедеми су ојачавани високим кулама.

Тврђаве су биле искључиво војна упоришта, а замкови мања утврђења у којима се налазио владарски или властелински двор. Најпространији су били утврђени градови са више посебно брањених делова. У њима је, осим замка, постојало и бедемима опасано цивилно насеље. То су у српским земљама, поред приморских градова, били Скопље и Ново Брдо, као и престони градови Београд и Смедерево.

Стара утврђења давно су изгубила своје некадашње функције. Војне посаде напустиле су древне бедеме препуштајући их зубу времена и нехату. Но, иако запуштене, тврђаве се и даље опиру времену и људима, сведочећи о минулим епохама, а одскора се однос према овим драгоценим остацима прошлости променио па се стара утврђења све више третирају као део културног наслеђа.

У последње време пробуђен је интерес истраживача, археолога, архитеката и конзерватора да се древне рушевине сачувају од даљег пропадања и тако, уз обнове и уређење, прилагоде потребама савременог човека. Ипак, слажу се сви стручњаци, неопходност и ургентност заштите оваквих споменика превазилазе могућности локалних заједница и локалитета на којима се налазе.

Утврђења и замкови по европским градовима на врху су интересовања туриста у целом свету и доносе значајне приходе својим локалним заједницама. Изузев Београдске тврђаве, код нас тога још нема, па је, поред организоване бриге о утврђеним градовима и објектима, потребно обезбедити и повећање туристичке понуде Србије а, на основу тога, и значајан приход од туризма у култури — новог развојног програма од државног интереса за Србију.

У низу активности с таквим циљем, у Београду је у септембру и октобру организована изложба фотографија "Тврђаве и остаци утврђених градова Србије". Изложба је била део великог пројекта који је покренула "Београдска тврђава", у сарадњи са Сталном конференцијом градова и општина: да се та утврђења отргну од заборава и презентују јавности као део културног и историјског наслеђа, али и као могућ туристички потенцијал земље.

БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА

Утврђење на брегу и у приобаљу уз ушће Саве у Дунав, слојевит и веома сложен споменички комплекс, настао је у временском распону од II до XVIII столећа. У II веку на простору данашње тврђаве подигнуто је прво утврђење – римски каструм, као стални војни логор IV легије Флавиjа. После најезде Гота и Хуна и разарања 378. и 441. године, утврђење је обновљено у првим деценијама VI века. Непуно столеће касније, разарају га Авари и Словени.

На рушевинама античког утврђења настала је прва словенска насеобина, коју већ крајем IX века савременици познају под именом Београд. Тек средином XII века, под византијском влашћу, подигнуто је прво ново средњовековно утврђење – кастел, у западном углу данашњег Горњег града.

За време владавине краља Стефана Душана, у четвртој деценији XIV века, гради се ново утврђено подграђе на обали Саве, повезано са кастелом на брегу. Главна средњовековна утврђења подигнута су почетком XV века када је Београд постао престоница Србије.

После турског освајања 1521. године, па све до краја XVII века Београдска тврђава није у значајнијој мери обнављана. Ново раздобље започело је са Аустро-турским ратом 1688. године. Као кључно утврђење у средишту ратних сукоба, који су трајали током XVIII века, Тврђава је у том периоду три пута реконструисана. За време аустријске владавине 1717–1739. године изграђене су нови бастиони артиљеријске фортификације. Међутим, ратни пораз и аустријски губитак Београда, према одредбама мировног уговора, пратило је рушење свих новоподигнутих фортификација. Турски радови на обнови разорених фортификација представљали су покушај да се ово важно упориште оспособи за одбрану. У том раздобљу, до краја XVIII века, Београдска тврђава је добила свој коначни облик. Последњи турски гарнизон напустио је Београдску тврђаву априла 1867. године.

Током XIX и XX века, Београдска тврђава постепено губи свој некадашњи војни значај. За време Првог и Другог светског рата тешко је пострадала.

БАЧ

Средњовековно утврђење – замак Бач налази се у истоименом граду у Бачкој, на северозападу Србије. Представља најзначајније и најбоље очувано средњовековно утврђење на подручју Војводине. Подигнуто је на малој узвишици у односу на град, на острву између реке Мостонге (сада пресахле) и једног од њених рукаваца.

У историјским изворима Бач се помиње почетком XIV века као угарски краљевски град. Настанак утврђења, односно замка, датује из периода 1338–1342. године, у време владавине угарског краља Роберта Анжујског; међутим, коначни облик Бач добија тек у XV веку. Надбискуп Петрус де Варда повећао га је и улепшао, а реку Мостонгу продубио да би дунавске лађе могле да доплове до Бача. Приликом радова на реконструкцији Бач је, крајем XV века, у двема јужним кулама, као и у североисточној, добио закошене, широке топовске отворе. Турци га запоседају 1529. године, убрзо после Мохачке битке, а од времена Ракоцијеве буне, 1703–1710. године, бива спаљен, разрушен и напуштен.

Утврђење трапезоидне основе у потпуности је од опеке. У југоисточном делу дворишта замка налази се висока, добро очувана главна кула, слободно постављена, која представља један од најлепших примера позносредњовековних донжона у овом делу Европе.

НИШКА ТВРЂАВА

Налази се у самом центру града, на десној обали реке Нишаве.

Средњовековна тврђава подигнута је на темељима ранијег античког и византијског утврђења. Крајем XI века у њему се налазила јака византијска посада.

Велики жупан Стефан Немања осваја га 1183. године, а 1189. године среће се у Нишу с немачким царом Фридрихом I Барбаросом. Од 1203. године утврђење се налази под бугарском влашћу, да би од времена цара Душана коначно ушло у састав Србије. Турци га коначно запоседају 1427. године.

Током треће и четврте деценије XVIII века на месту старог утврђења Турци граде сасвим нов бастион – артиљеријску тврђаву по Вобановом систему, у циљу одбране нове границе према Хабзбуршкој монархији. Аустријанци привремено освајају Ниш 1737. године, али тврђава и касније остаје значајно турско упориште све до 1877. године, кад је коначно ослобођена.

ПЕТРОВАРАДИНСКА ТВРЂАВА

Петроварадинска тврђава налази се у савременом ареалу града Новог Сада, на омањем брду, на десној обали Дунава.

У првој половини XIII века, дозволом угарског краља Беле IV (1235–1270), на овом простору је подигнут цистерцитски манастир крстообразне основе назван Белакут. Након провале Татара манастир је ојачан бедемима, који су обухватали површину правоугаоне основе. Фортификације манастира посебно су ојачаване крајем XV века у оквиру припрема за одбрану од Турака.

У походу према Мохачу, Турци 1526. године освајају Петроварадин. После турског пораза под Бечом, Аустријска војска ослобађа Петроварадин и започиње изградњу нових фортификација.

Подизање нових бастионих артиљеријских фортификација по систему маршала Вобана започиње око 1690. године, када се руши стара средњовековна тврђава и на њеном месту подиже данашњи Горњи град. Велики број објеката из тог периода сачувао се у оквиру Горњег града и до данашњих дана. Започети радови трајали су уз прекиде готово један век, а посебно су интензивирани после 1739. године, када Турци поново заузимају Београд. У оквиру нових фортификација изграђене су подземне војне галерије и комуникације у дужини око 16 км, које данас представљају занимљиву појединост овог утврђења. После 1739. године Доњи град, под источном падином цитаделе, проширен је и утврђен бедемима у виду петоугла.

Петроварадинске фортификације сврставају се међу најбоља остварења европске војне архитектуре друге половине XVIII века.

СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА

Смедеревска тврђава налази се на пространој заравни на ушћу реке Језаве у Дунав. Подигнута је с циљем да буде престоница земље и утврђени двор деспота Ђурђа Бранковића и да замени Београд који је, након смрти деспота Стефана 1427. године, враћен Мађарима. Грађена је уз велике напоре и представља последње велико остварење српске војне архитектуре.

Тврђава је троугаоне основе и чине је Велики и Мали град. У првој фази, од 1428. године до 1430. године, подигнут је Мали град, опкољен са две стране Дунавом и Језавом, док се са треће стране налазио ров испуњен водом. Велики град подигнут је већим делом до 1439. године, а утврђен је у периоду од 1444. до 1453. године.

Турци су град освојили 1439. године, да би по Сегединском договору 1444. године, он био враћен деспоту Ђурђу. Дефинитивно пада у Турске руке 1459. године, што је уједно означавало и пад српске средњовековне државе.

Током 1480. године Турци су појачали цео град додавши три осмоугаоне ниске топовске куле на угловима, повезане спољашњим нижим бедемом. Велики и Мали град имали су испред спољних бедема ровове испуњене водом.

Турска војска напушта Смедерево 1867. године, када га заједно са још шест градова предаје кнезу Михајлу.