Оданост свом роду

Ове године, у којој је обележено сто педесет година од рођења Паје Јовановића, приређено је више манифестација, а омаж великану српског сликарства наставља се и наредне 2010. године.

Текст: Споменка Јелић Медаковић
Фотографије: Музеј града Београда

Дуг живот, обимно дело, популарност у народу и високим круговима, међународне награде и признања, намећу мисао да је сликар Павле Паја Јовановић (1859–1957) био "миљеник богова". Његов сликарски дар већ у детињству добија конкретне потврде. Мало који уметник може да се похвали да су му радови још у 14. години живота били хонорисани, а то се догодило када су усвојени његови цртежи светитеља које је урадио за ливење звона Саборне цркве у Вршцу. Додуше, ликове светаца копирао је по налогу црквених тутора тако де је, донекле, могао рачунати да неће бити одбијен. И касније, поставши сликар, често је имао наруџбине које су доносиле знатне приходе. Заправо, његова дела су увек била добро плаћена, а постхумно Јовановићеве су слике достизале некада цену и у милионима долара. Недавно су његове три слике у Аустрији продате за око осам милиона долара.

Ове године, када се обележава век и по од рођења Паје Јовановића, приређено је више манифестација, а омаж великану се наставља и наредне 2010. године. Прва изложба — Слике Балкана — отворена је 16. јуна, на дан уметниковог рођења у његовом родном Вршцу; следило је откривање спомен-плоче на згради у београдској Бирчаниновој улици. У октобру је, затим, отворен обновљени простор Музеја Паје Јовановића у Београду, што је пропраћено и лепим каталогом-водичем чији је аутор виши кустос Музеја града Београда Јасна Марковић, која је и руководилац ове збирке. Изложба у Галерији САНУ, као централни догађај – Јовановић је изабран за дописног члана Српског ученог друштва 1884, а касније за редовног члана Српске краљевске академије – биће отворене крајем децембра. Идуће године предстоји изложба у Галерији Матице српске у Новом Саду и скуп посвећен савременом читању Јовановићевог дела у Вршцу. Јубилеј ће овековечити и велика монографија историчара уметности Николе Кусовца — Паја Јовановић 1859–1957.

Сликар Паја Јовановић, о чијем животу доста можемо да сазнамо из његових мемоара, рођен је у Вршцу 16. јуна 1859. године, у не баш богатој породици фотографа Стевана. Био је најстарије дете, тако да је могао да упамти своју мајку Ернестину, Францускињу, рођену Деот, која је умрла (1866) када је Павле имао седам година. Да ли због ране смрти мајке, коју је неизмерно волео, или због наклоности према лепшем полу коју је с временом стекао, Паја Јовановић је жене увек сликао с посебном љубављу. Чак су му некада замерали што је одређене личности, али не само жене, "улепшавао" на портретима. Његов отац имао је из два брака осморо деце, које је тешко издржавао. Иако није имао довољно средстава, желећи да талентованој деци пружи најбоље школовање, повео је најстаријег сина Пају, можда и прерано, у Беч, да га упише на Уметничку академију. Касније је и Милан, млађи брат, студирао фотографију у Бечу, и постао познати београдски и дворски фотограф. У мемоарима је сликар Јовановић забележио са колико поноса се, у пратњи оца, пео уз степенице чувене сликарске школе да би комисији за пријем показао своје цртеже, и са колико је потиштености силазио, кад је те године био одбијен. Један од разлога био је што је тада (1875) био сувише млад за Академију. После припрема код професора Кристијана Грипенкерла, успео је затим, 1877. године, да положи испит и упише се на Академију ликовних уметности, коју је завршио 1880. и упоредо наставио да се усавршава код Грипенкерла, а затим код чувеног педагога Леополда Карла Милера "најпознатијег бечког сликара историјских композиција". Своју посебност потврдио је већ 1882. године када је на годишњој изложби Академије приказао композицију Рањени Црногорац, коју не само да је критика изузетно оценила, већ је Јовановић добио и награду – царску стипендију од 1.000 форинти. Уговор који је затим потписао са енглеским трговцем слика Валисом да за галерију Френч у Лондону ради слике "са мотивима из живота Црногораца, Херцеговаца и Албанаца" донео му је и значајна материјална средства. У Лондону је постао део угледног енглеског друштва. Ипак, његов немирни дух и стална потреба за новим сензацијама терале су га даље. Већ наредне, 1884. године прелази у Минхен. Иако дванаест година остаје везан уговором за енглеског трговца, а после за Туса, њихове наруџбине није много волео, те пише касније да је "срећа што је прекинуо да молује оне меркантилне фигуре за Валиса".

Тражећи инспирацију и мотиве за своје слике Јовановић је путовао по Црној Гори, Кавказу, Мароку, Шпанији, Египту, Турској (Цариград). Обично се каже да је овај сликар "прокрстарио Европу, Африку и део Америке". Живео је у Минхену, Паризу, Београду, а најдуже у Бечу.

Сликајући, Јовановић је долазио у контакт са многим познатим људима тог времена. Цар Фрања Јосиф му је одао признање још када је као студент био одређен да портретише овог монарха. Требало је да се задржи двадесетак минута, а остао је два сата. Од тада, још четрнаест пута је због портретисања долазио на бечки двор. Урадио је већи број царевих репрезентативних портрета. Један је красио дворац Шенбрун, други су се налазили у значајним бечким институцијама. Портретисао је Паја Јовановић и друге државнике: краља Александра Карађорђевића, на пример, али и председника Тита.

Највећи део опуса Јовановић је остварио у стилу академског реализма. Поједина дела радио је у репликама. Насликао је, на пример, седам композиција Проглашење Душановог законика, односно Крунисање цара Душана – иста композиција (једна је изгорела приликом пожара у Хиландару) има два назива. Иако је композиција углавном иста, платно које је у његовом музеју и по димензијама и по примени колорита различито је од оног које се чува у Народном музеју у Београду, а које је највеће. За ову велику слику Јовановић је 1900. године добио на Светској изложби у Паризу Златну медаљу. У народу је, међутим, најпопуларнија слика Сеоба Срба. Та композиција, настала раније, била је заправо поруџбина патријарха Георгија Бранковића за Миленијску изложбу у Будимпешти 1896. године. Но, због одређених разлога Јовановић није довршио слику и на изложби у Будимпешти нашао се његов Вршачки триптихон. Слику Сеоба Срба изложио је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима исте 1896. године и она се појавила одмах у готово "свим српским часописима а убрзо и литографија у боји". Касније је Јовановић урадио и једну мању реплику на плату. Иако нису стекла толику популарност у народу, широј јавности су веома позната следећа његова дела: Мачевање, Кићење невесте, Борба петлова (награђено Златном медаљом у Бечу 1898), Крвни умир, и друга. Уз жанр-сцене и историјске композиције, Јовановић је успешно сликао портрете. Међу најлепшим су портрет црногорске принцезе Милице, затим краљице Марије Карађорђевић, Михаила Пупина, супруге Муни, младе жене поред камина, сликара Симингтиона, грофице Форгач, госпође Гартенберг, баронице Ерлангер итд. Интересовао се и за религиозне теме: иконостас Мале цркве у Долову радио је у 1898; Мормонску цркву у Солт Лејк Ситију декорисао је 1902. године, а 1905. ради иконостас Горње цркве у Сремским Карловцима, и довршава иконостас у новосадској Саборној цркви; капелу у Двору на Дедињу декорисао је 1927. године.

Његове ликовне теме биле су још предео, затим мртва природа и цвећа. Управо последња слика коју је радио било је цвеће. Када је репортер Свијета седам година после Јовановића смрти посетио у Бечу Хермину Муни Јовановић, рођену Даубер, тридесет година млађу сликарoву удовицу, она је испричала да је уметник престао да слика јер му је вид јако ослабио: "Не исцрпљеност организма, не сенилност, или каква хронична болест, него нагло слабљење вида истргло му је палету из руку и многобројне идеје и жеље... У својој 99. години завршио је живот, а бујна сликарска машта неуморно је радила до последњег дана... ’Имам толико много идеја’, говорио је. ’Желео бих да насликам једно коло у коме играју само девојке у босанским народним ношњама. Наше дивне девојке, каквих нигде на свету нема’. И покушавао је да оствари ту замисао. Но незадовољан радом, тражио је да платно бацим у пећ. То је, уопште, била судбина свих његових слика из тих последњих дана". Додала је, затим, да је њен супруг "волео домовину као мало шта у животу". Иако је на одређени начин био "грађанин света", до краја је остао одан своме роду.

Сликар Паја Јовановић умро је 30. новембра 1957. године у Бечу. Урна с пепелом пренета је, по његовој жељи, у Београд. Данас се налази у Алеји великана на београдском Новом гробљу.

Музеј Паје Јовановића Откако је поново у октобру 2009. отворен Музеј Паје Јовановића, посета поштовалаца његовог дела не јењава. Не чуди, јер у овом простору могу доживети готово праву атмосферу која је владала у његовом бечком атељеу. – Овде се налази оставштина коју је сам сликар поклонио Музеју града Београда 1952. године, каже историчар уметности Јасна Марковић, виши кустос Музеја града и руководилац овог легата. Предмет ове оставштине нису биле само слике, већ и делови Јовановићевог атељеа, а до креја његовог живота допуњавана је у више наврата новим сликаровим поклонима. Према инвентару, Легат садржи 657 предмета заједно с делима која су поклон Јовановићеве супруге Хермине, предатих Музеју после њене смрти 1972. године. Музеј је отворен за јавност 16. јуна 1969. године у београдској Улици Краља Милана 21, на четвртом спрату зграде подигнуте 1930. године. Стан је претходно адаптиран у изложбени простор са сликарским атељеом Паје Јовановића пренетим из Беча и реконструисаним у Београду. Изложена дела су неодвојив део атељеа, а припадају интернационалној школи сликарства на прелазу из XIX у XX век. Избором самог уметника приказане су готово све теме – пејзаж, портрет, историјска композиција, жанр-сцена, мртва природа, митолошке и религиозне композиције, илустрације, актови...