Старо село Сирогојна

Динарски начин живота може се видети и доживети у музеју под отвореним небом у Сирогојну на падинама Златибора.

Текст: Вања Савић
Фотографије: Милан Мелка

Музеј "Старо село" води вас у породични живот Динараца, који су по антропогеографу Јовану Цвијићу "поносни, емотивни, сујетни и ирационално праведни људи“. Живели су у Црној Гори, Херцеговини, Далмацији, међу колонизованим становништвом Војводине и у Западној Србији. Били су организовани и груписани у породичне задруге, са строго утврђеним правилима понашања. Сваки члан заједнице имао је своја, традицијом и хијерархијом одређена права и обавезе, што је условило градњу и живот у више различитих врста објеката са посебним функцијама.

У "Старом селу“ у потпуности су реконструисана два сеоска домаћинства, типична за динарску културу западне Србије XIX и прве половине XX века. Зидови кућа су од брвана, а четворосливни високи и стрми кровови покривени шиндром. Грађена су на осунчаним падинама, заштићеним од ветрова.

На највишем месту, у главној и највећој "кући", налази се једина ватра у заједници. У њој се крај огњишта одвија заједнички живот многобројне породице, док у соби крај пећи спавају најстарији чланови и новорођенчад. "Кућа" има двоја врата: источна, намењена улазу радосних догађаја, као што су женидба, кућна слава или рођење детета и западна врата кроз која се износе тужне вести и покојници. Под "кућом" је смештен зидани подрум, а из отвора на крову, из"капића" и "баџа" , излази дим са огњишта и из пећи. Око "куће" се налазе мање зграде – "вајати", у којима спавају млади брачни парови. Њих има онолико колико има синова. У њиховим каменим подрумима смештене су остава за пиће и кућна радионица. Најближе "кући" и "вајатима" налази се "млекар" – мања дрвена зграда за прераду млека и чување млечних производа. Због чистоће, нико од укућана, осим "планинке" – жене која брине о млеку, не сме да уђе у овај објекат. Нешто даље је пекара у којој се припремају велике количине хлеба и то за више дана, како се хлебна пећ не би ложила свакодневно. Салаш и амбар су оплетени прућем и служе за сушење и чување житарица. Штала је грађена од дрвета и покривена сламом или даском. Ту су и "мишана" за сушење шљива, кућа са казаном за печење ракије и пчелињак. У околним објектима су занатске радионице: качарска, ковачка и грнчарска. Недалеко од домаћинства, одвојене засадом борова, налазе се летњи сточарски станови и "кулача" – кревет на саоницама на којима спавају пастири како би непрекидно били у близини свог стада.

Када дође ноћ дневна тишина претвара се, за људе који долазе из града, у сабласни мук. Мрак је, али вас светло електричних фењера попаљених по селу, подсећа да нисте далеко од цивилизације.

Музеј на отвореном смештен је на падини над којом је црква Светог Петра и Павла, саграђена 1764. и са њом чини културно добро прве категорије – од изузетног значаја за културу Републике Србије. Установа је од 1990. члан Европске заједнице музеја под отвореним небом. Између речица Катушнице и Приштенице, налази се 47 оригиналних објеката, а међу њима и посебно уређени конаци за боравак гостију и туриста, дворана и стара сеоска крчма са традиционалном трпезом тог краја. Посебни програми музеја посвећени су очувању и проучавању духовног наслеђа и традиционалних занимања и заната.

До Сирогојна се долази возом или аутобусом до Ужица или Залтибора, затим од Ужица до Сирогојна (30 км) локалним аутобусом, а са Златибора (24 км) у организацији туристичких агенција.