Као нови почетак

Иако различити народи имају различите обичаје и веровања, новогодишња свечаност значајна је свима, мада се Нова година не слави свуда у исто време. Испраћање старе и дочекивање нове године симболизује заборављање старих брига и окретање према ведријој сутрашњици.

Текст: Златица Ивковић
Фотографије: Милан Мелка

Како некад тако и сад, Нова година је универзални симбол новог почетка. У прошлости је тај почетак био симболично смештен у освит пролећа. Све цивилизације и народи обележавали су долазак нове године, али нису прослављали тај дан, а ни данас га не славе сви у исто време. "Једва да постоји народ у прошлом или садашњем времену, домородачки или цивилизован, који не слави Нову годину у овом или оном виду", пише Теодор Гастер у својој књизи Нова година, тврдећи да "нема празника у свету са толико различитих датума када се прославља, нити са наизглед толико много разноврсних обичаја".

Хроничари бележе да најстарији познати запис о прослављању доласка нове године потиче из Вавилона у некадашњој Месопотамији и да је датиран 2.000 година пре Хр. Нова година Акита почињала је у Вавилону месецом најближим пролећној равнодневици, а у Асирији месецом најближим јесењој равнодневици. За Египћане, Феничане и Персијанце година је почињала 21. септембра.

Из Месопотамије обичај дочека Нове године прешао је у стару Грчку, а потом и у Рим. Старим Грцима, година је почињала у зиму, 21. децембра, у време солстицијума, а у календару Римске републике Нова година се славила 1. марта. После 153. године пре Хр. службени датум за почетак нове године постао је 1. јануар, назван по Јанусу, богу свих почетака, а тај се обичај наставио 46. године пре Хр. кад Цезар прихвата јулијански календар и преноси све обичаје из римских сатурналија на први дан у јануару.

У јеврејском религијском рачунању времена Нова година пада на празник Рош Хашана, првог дана месеца тишрија који почиње с јесени између 6. септембра и 5. октобра. Јеврејски народ броји године од тренутка кад је по предању настао свет, а према јеврејској рачуници ушли смо у 5764. годину.

По муслиманском календару година нормално има 354 дана, а свака година започиње мухаремом, првим месецом исламског календара.

Кинези Нову годину славе крајем јануара или почетком фебруара, у дане Пролећног фестивала, а обичај је толико стар да се и не може утврдити кад је установљен. Нова година је у Кини време породичног окупљања, посета пријатељима и рођацима и слави се неколико дана. Празник се завршава Фестивалом лампиона, а Лав и Змајева игра такође чине део прославе. И остале азијске културе Нову годину прослављају у различито време. На југу Индије Тамили је поистовећују са часом зимског солстиција, Тибетанци је славе у фебруару, а Тајланђани у марту или априлу.

Јапанци, у чијој је земљи Нова година најпопуларнији празник, обележавају је од 1. до 3. јануара. Нова година се на јапанском зове ганџицу (ganjitsu – изворни дан), а међу Јапанцима влада уверење да ће човеку бити преко целе године онако како му је било првих дана нове године. Обичај налаже да се на улазна врата куће веша шименава (свето уже упредено од пиринчане сламе) која спречава улаз злим духовима. Врата се украшавају листовима папрати или зимзеленим гранчицама, и традиционалним кагами мочи – пиричаним, весело украшеним колачима. Традиционално и украси и јела која се износе на трпезу, пажљиво се бирају јер треба да симболизују радост, срећу и благостање.

У раном средњем веку претежнији део хришћанске Европе славио је 25. март као почетак нове године, осим у англосаксонској Енглеској где је Нова година падала 25. децембра. Почетак Нове године 1. јануара, који и данас славимо, дефинитивно је установљен 1582. грегоријанским календаром и одмах потом прихваћен у свим римокатоличким земљама. У Шкотској је ступио на снагу 1660, у Немачкој и Данској 1700, Енглеска га је прихватила 1752, а Русија 1918.

Многи народи поистовећују новогодишње с верским празницима: на пример, Јевреји тако славе Рош Хашану. Будистички монаси на дан Нове године дарују поклоне, а хиндуисти приносе дарове свом божанству. Јапанци посећују храмове, а Кинези посвећују поклоне кућним боговима и прецима.

Зимзелено дрво је симбол вечног живота код многих старих народа (Египћани, Кинези, Јевреји). Постоји више легенди о томе како је настала прва новогодишња јелка.

Обичај кићења новогодишње и божићне јелке вуче корене из XI века. "Рајско дрвце" украшено црвеним јабукама 24. децембра, на дан Адама и Еве, у Западној Немачкој се с временом почело уносити у кућу и китити колачићима различитог облика. Свеће, као симбол Христа, биле су обавезни пратилац тога обичаја. У истој соби налазиле су се мале пирамиде прављење од хране и украшаване зеленилом, свећама и звездама. Спајањем та два обичаја у XVI веку усталио се ритуал украшавања божићног дрвета, да би се до XVIII века он проширио на целу Немачку, Француску и Аустрију. Принц Алберт, муж краљице Викторије, донео је јелку у виндзорски замак 1841. године. Та јелка била је украшена играчкама и малим поклонима, венчићима, слаткишима и папирним цветићима. Обичај се из краљевског круга брзо проширио на средњу класу, а затим и на обичан народ.

Посредством Немаца јелка се у раном XVII веку доселила и у Северну Америку, а преко западних мисионара божићно дрво током XIX и XX века стиже и у Кину и у Јапан. Раскошни изглед који симболизује срећу, обиље и благостање јелка је добила у XIX веку.