|
Према неким научницима, лицитар или лецедер је реч немачког – lebzelter – али се изводи од латинске речи libum која означава жртвени колач. Симболика меда у хтонским култовима била је веома изражена јер је меду приписивано нарочито својство у комуникацији између света живих и света мртвих, тј. овостраног и оностраног простора. И у српској традиционалној култури мед је заузимао посебно место у култу мртвих, као и у празницима који су повезивали ритуалима живе и мртве.
Колачи од меда, међутим, помињу се у ширим оквирима у XII веку и њихова израда се повезује са активностима у манастирском животу, јер су монаси били познати по гајењу пчела и вађењу меда, а и пчелари су се често насељавали на манастирским имањима. Осим тога, веома је била распрострањена израда медењака у време неких хришћанских празника; колачи су давани као врста поклона у време божићних и новогодишњих прослава.
Лицитари, лицидари, лецедери, одвајкада су се на балканском културном простору бавили медоколачарством и истовремено воскарским занатом. Због тога је уобичајено да се помиње или говори о воскарско-лицитарском занату и производима. По свему судећи овај занат, или занати, на просторе Србије долази из два правца тј. с југа, преузимањем знања од грчких мајстора који су преносили воскарско умеће, и са севера од аустријских и немачких занатлија, који су били вешти медоколачари. Рани помени о развијању лицитарског заната на тлу данашње Србије воде нас у XVIII век. Лицитарски, поред воскарског заната сматрао се веома уносним занатом, економски исплативим и често је био називан “златним занатом”.
Први лицитари јављају се у економски развијенијим центрима, занатским и трговачким четвртима градских средина. Архивски подаци указују да се на пример лицитари као врста занатлија помињу у Руми, 1760-их и 1770-их година, док је у Суботицу први мајстор Шмит Михаљ дошао 1769. године, а у Земуну их је према изворима било тројица, у периоду од 1784. до 1799. године. Такође је забележено да су поред мајстора лицитара била и тројица калфи у Новом Саду 1793. године.
Земун, Нови Сад, Суботица и Рума у XVIII веку били су развијени трговачко-занатски центри али и познати по преради воска и меда још у XVII веку, у времену турске владавине. Лицитарским занатом, дакле, бавили су се воскари који су се успешно развијали и у преради меда и прављењу медених колача. Према архивским изворима сазнаје се да су се српске занатлије више бавиле прерадом воска и продајом свећа док су мађарске и немачке занатлије биле вешти медоколачари. Тако на пример, крајем 19. века, у Београду је од 14 воскара било 8 који су израђивали и медене колаче. Дакле, прављење лицитарских колача приписује се утицају немачких колониста који су овај занат развили прво у крајевима јужне Угарске, а потом се он постепено преноси јужно од Саве и Дунава у друге градове Србије.
 Лицитарски колачи су се првобитно израђивали помоћу одговарајућих калупа. Калупи су израђивани од тврдог дрвета, обично крушковог или јабуковог, различите величине и разноврсних фигуралних представа. Фигуре на калупима израђиване су у негативу, тако да извађени колач постаје рељефни. Различитост величине и облика фигура везана је за намену лицитарског колача. Дрвени калупи служили су за израду тзв. жутих колача и у првобитној форми били су у употреби до Првог светског рата. Жути колач, медени колач, правио се од ноксона, разблаженог и прокуваног меда, брашна и јаја. Тесту се додавало мало белог теста спремљеног са мало шећера и брашна помешаног са поташом, да би колач био растресит, али се при мешењу посипало са мало жутог брашна које се називало куркумел. Тесто се месило у великим количинама, а пекло се према потребама. Тако припремљено утискивало се у калуп намазан уљем и посут брашном. Печени колач су украшавали.
Такви колачи, припремљени за продају, били су намењени за поклон деци или одраслима. Овакав дар није имао само својство симбола него је представљао и изразе поштовања и симпатија дародавца. Колач се обично поклањао као знак наклоности према ономе коме се даје. Куповао се на сеоским вашарима, саборима, о задушним данима и приликом других колективних окупљања.
 Овакви колачи могу бити различитих представа и облика. Најчешће имају облик антропоморфне или зооморфне представе, а мотиви могу бити с религијским порукама или ергоморфни. Мушкарцу се често поклањао коњаник тзв. “хусар”, коњ, лула, пиштољ; женској особи је дарован колач у облику жене, лутка, кокош у гнезду, а девојчици “беба у повоју”; старијим особама поклањао се анђео, крст, фигура неког свеца и слично. Најраспрострањеније и најпознатије до данас је лицитарско срце, различитих величина, украшено огледалом, које је момак поклањао девојци у знак привржености и љубави. Уобичајен је лицидарски колач у облику мушке фигуре у барокном оделу – дуже косе, са шеширом с малим ободом, одевен у дужи капут с крзненим оковратником, спреда украшен гајтанима, панталоне су пругасте. Фигура је постављена на постамент. Женска фигура је често у народном оделу, на глави је висока капа оивичена широком траком с које с десне стране, низ лице виси кићанка, коса је таласаста и често пада низ рамена; око врата виси крст, хаљина наглашава струк, а на јелеку су украси типа гајтана. Спреда је представљена и кецеља. Ноге су несразмерне према телу, мале и окренуте у страну, постављене на постамент. Фигура бебе у повоју је такође била честа представа на меденим колачима – ваљкастог је облика, на глави је капа с чипкастим украсом, на горњем делу је пругаста материја, док је повој укосо обавијен и орнаментисан, а на доњем делу је велики украс, врпца везана у машну. Фигура коња често се прави као коњ у ходу с мало подигнутом једном предњом ногом. Постамент на којем стоји орнаментисан је флоралним мотивима.
Поред поклањања лицитарских колача блиским особама, у многим обичајима, лицидери се поклањају нарочито у време зимских празника. Најраспрострањеније даривање медених колача – лицитарских производа, дешава се у време великих светковина.
Ова врста занатских производа данас је слабо заступљена и одавно је изгубила култну симболику. Лицитарски производи последњих година продавали су се махом на тезгама на сеоским вашарима у време празника и поклањали су се искључиво деци. У последње време, о ове традиционално украшене и веселе шарене колачиће, туристи се просто отимају, откривајући у њима чари заборављеног времена чедности и једноставних радости. | 
