Безусловна љубав и преданост

Композиторка Исидора Жебељан припада уском кругу најуспешнијих српских уметника, којима су широм отворени европска музичка сцена и концертни подијум: њена дела изводе се, могло би се слободно рећи, у свим европским земљама, на најзначајнијим фестивалима, често као поруџбине великих уметничких асоцијација и фондација.

Текст: Снежана Николајевић
Фотографија: Милан Мелка

На овогодишњем Бемусу мишљења критике и публике, која се, иначе, често разилазе, била су сагласна: врхунац Фестивала обележила је опера "Маратонци" Исидоре Жебељан. Било је то премијерно извођење у Београду, после светске премијере на фестивалу у Брегенцу, августа ове године. Иако је последњих година ауторка компоновала неколико камерних и оркестарских дела, велики светски успех њене претходне опере "Зора Д" (која је за четири године изведена чак 22 пута у 5 европских земаља) и "Маратонаца" одредили су главну тему овог разговора.

Какав је био ваш први сусрет са опером? Претпостављам, у детињству? Какви су тада били ваши утисци?

– Вероватно ће бити интересантно да кажем да у младости уопште нисам волела оперу и оперски начин певања. Оперу нисам волела, јер је нисам познавала, а оперско певање зато што ми је звучало извештачено, иако заправо тада нисам имала прилике да слушам велике и сјајне певаче. Аверзија према таквом начину певања ишла је дотле да сам, за извођење своје соло песме на пријемном испиту из композиције, ангажовала тадашњег чувеног градског момка и поп-рок певача, Игора Первића (на прилично згражање једног дела комисије). Даље је, током година мог музичког сазревања, почела у мени да се рађа жеља да напишем оперу сасвим другачијег типа, другачијег од онога што је моја уобразиља, уобличена предрасудама, представљала себи да опера јесте. Ипак, тај импулс је имао и својих добрих страна, у првом реду због тога што сам почела да слушам и гледам опере, а то је коначно резултирало великом љубављу према овом жанру. Опера је сасвим посебан музички облик и захтева одличну презентацију да би у потпуности била схваћена и прихваћена. Могла бих то да упоредим са превођењем неког значајног књижевног дела, рецимо романа "Јосиф и његова браћа", Томаса Мана, који је толико комплексан да само врхунски преводилац може да га представи публици у правом облику, док су све остало нажалост промашаји, без обзира на труд.

Издвојте из светског оперског репертоара она дела која сматрате врхунцима. Да ли су вам она, на неки начин, била путоказ у драматуршком или композиционо-техничком погледу?

– У првом реду издвојила бих "Кармен", као једно од најгенијалнијих дела икад написаних, затим и Вердијевог "Отела", "Травијату", готово све Пучинијеве опере, опере Рихарда Штрауса "Саломе", "Електра", "Каваљер с ружом", Вагнерову оперу "Тристан и Изолда", Моцартову "Чаробну фрулу", "Пикову даму" Чајковског, "Бориса Годунова" и "Хованшчину" Мусоргског, Росинијеве опере, делове Хендлових и Вивалдијевих опера, Гласову оперу "Ајнштајн на плажи", Прокофјевљеву "Заљубљен у три наранџе", Равелову "Дете и чаролије", Де Фаљину "Луткарско позориште маестра Педра", али можда најпре Јаначекове опере "Катја Кабанова", "Јенуфа", "Лукава лија" и "Из мртвог дома". Мислим, међутим, да велики удео у мом бављењу опером игра чињеница да сам се дуги низ година бавила, између осталог, и позоришном музиком, због чега ми је позориште постало блиско и мило, а његова проблематика и захтеви јасни.

Опишите квалитете људског гласа које највише цените и који су вам најинспиративнији.

– Највише волим певаче који имају способност да интерпретирају разне, сасвим различите улоге и ситуације, што ће рећи, различите карактере, музичке динамике и захтевану артикулацију. Таква је била рецимо Марија Калас, а данас је то Анђела Георгиу, која пева најразличитије фахове на потпуно феноменалан начин: од Гуноовог "Фауста", преко "Травијате" до "Кармен".

Чини ми се да се на студијама композиције код нас опера не разматра као посебан жанр. Како се онда млад композитор припрема за рад на опери?

– Сваки рад захтева безусловну љубав и преданост. Овако се увећава Биће и тада се љубав човеку враћа у најчистијем облику. Хоћу да кажем да се уз љубав, велики рад и посвећеност прави путеви сами отварају.

"Зора Д", па "Маратонци". Опишите сличности и разлике између та два слојевита дела.

– Ова два дела су жанровски потпуно различита – "Зора Д." би се могла окарактерисати као фантастика са елементима мелодраме и трилера, а "Маратонци" као црна комедија. Узимајући у обзир ово одређење, примећује се да је мелодика у "Зори Д." дужих дахова, да је лирска, док су за "Маратонце" карактеристичне колоратуре. У "Маратонцима" има много ансамбл сцена, што је последица радње и присутности ликова у одређеним сценама, док су у "Зори Д." честе монолошке ситуације и дуети. Ипак, куриозитет је то што у "Маратонцима" преовлађују веома брза темпа, која сам понекад обележавала и са Турбо, осмина = 208. Са друге стране, музичка вертикала и одређена мелодијско-ритмичка компонента, која је карактеристична за моју музику, остала је заштитни знак за оба ова дела.

Како одабирате тематику и текст, како га прилагођавате својој идеји – ванмузичкој и музичкој?

– Нема никаквог правила. Ослањам се на интуицију и веома ми је важно да будем будна и присутна у томе што радим, јер само тако могу да знам шта је музички, литерарно и драматуршки тачно, а шта није.

Сарадња и разумевање између либретисте и композитора изузетно су значајни за успех једне опере. Неки аутори, као наш Коњовић, на пример, сами су стварали либрета за своје опере према већ постојећим песничким, драмским или белетристичким творевинама? Шта их је, по вашем мишљењу, на то навело? Каква је била ваша улога у либретистичком поступку на "Маратонцима"?

– Идеална ситуација за оперско дело јесте да композитор сам напише либрето, јер се на тај начин постиже тотално јединство најважнијих оперских аспеката у једном уметничком координатном систему. И не само то, идеално би било да композитор сам осмисли сцену, костиме и режију за своје дело и то опет из истих разлога. Али са друге стране, посебно када је либрето у питању, то би подразумевало да композитор буде и вешт књижевник и драматург, што ипак није чест случај. Ја се још не усуђујем да сама напишем либрето, али бих се радо усудила да режирам неку своју оперу, наравно, кад би ми неко за то пружио прилику. Иначе, у својим операма ја сам колибретиста, јер током компоновања много мењам текст: ритам реченица, саме речи и њихов редослед, прилагођавам их певању, музици самој.

Ко су, по вашем мишљењу – сем композитора, наравно – кључне личности у оперској продукцији: либретиста, редитељ, диригент, главни протагонисти? Колико је значајна улога костимографа и сценографа?

– У опери је, после композитора и либретисте, на првом месту диригент. Од диригентове имагинације и енергије готово све зависи. Он чини оперску представу живом. Наравно, веома су важни и певачи, пре свега главни протагонисти, јер њихово умеће и харизма чине да музика и драма делују на слушаоце. Затим, подједнако на суштину представе, као својеврсни стубови опере, утичу, и музичари који је свирају, јер они, уз доброг диригента, могу да помогну да се и нешто лошији певачи прикажу у много бољем светлу. За режију је пре свега важно да не смета музици, да редитељ не истиче одвећ себе, већ да се потпуно стави у службу музике и опере. Ово од редитеља захтева прилично висок ниво разумевања и познавања музике, па су зато у свету редитељи са оваквим квалитетима на великој цени. Сценограф и дизајнер светла такође својим радом битно одређују представу и некад се догађа да одличан сценограф и дизајнер светла остављају јачи печат на оперску представу од редитеља. Наравно, опера је изнад свега резултанта заједничког рада и разумевања свих ових уметника.

Упоредите, на свом примеру, разлике између стварања једног музичко-сценског дела и дела са неког другог музичког подручја?

– Музичко-сценско дело је много комплексније, а самим тим и захтевније, пре свега у погледу времена које је неопходно да би се написало. Посебно тешку дисциплину у осмишљавању музичко- сценског дела представља неопходност да се музички и сценски енергетски нивои и баланси спроведу и осмисле до краја, тако да се свака драмска ситуација, и у свом најмањем детаљу, музички оствари у правом тренутку и са јединим могућим тачним дејством на слушаоца. Оваква дела, поред рада на детаљима, захтевају и велику концентрацију и свеобухватан поглед на целину, као и право осећање за добру пропорцију и одабир аутентичних енергетских нивоа њених делова. С друге стране, чисто музичка дела изискују алхемичарску моћ од композитора да освоји слушаоца само музичким елементима, што је свакако посебан задатак, нарочито у данашње време, када је потреба за слушањем, која представља понирање унутра, потпуно замењена потребом за гледањем, која је сва окренута од унутрашњег.

Да ли је ваша сарадња са Емиром Кустурицом утицала на ваш рад? Мени се чини да бих могла да уочим неке сличности у сензибилитету.

– Извориште моје музике једним делом налази се у балканском простору, а за тај простор карактеристична је једна посебна врста балканског магијског реализма – фантастике, или балканског експресионизма, или надреализма, који се могу пронаћи у мојој музици, а присутни су и у Кустуричином делу. Ових карактеристика има, међутим, код сваког на свој начин, и код Душана Макавејева, Саше Петровића, Душана Ковачевића, Љубомира Симовића, Милорада Павића, Милоша Црњанског итд. Када је о Кустуричиним филмовима реч, рекла бих да претерана стилизација, која је постала карактеристична за његов каснији опус, није поље деловања у којем се креће моја музика. Напротив, паганска аутентична ритмика, мелодика и боје које се могу повезати и са српским, албанским, грузијским, истарским, румунским, али и јапанским и америчким тлом, на сасвим су супротној страни од такве стилизације, када је сам израз дела у питању.

У програмској књижици за "Маратонце" штампан је ваш текст у којем образлажете неке своје стваралачке поступке и стваралачка изворишта. Запажам, ипак, да је ваша музика ваш посебан свет и чини ми се да управо због своје самосвојности и аутохтоности наилази на тако велики успех. Да ли сам у праву и како ви објашњавате ту своју личну музичку сферу?

– Питање је занимљиво и интригантно, јер колико год да се трудим да својој музици прилазим и посматрам је из различитих углова, она остаје нераздвојиви и природни део мене, тако да њену посебност, у контексту неке генералне слике музичких токова, нисам у стању правилно да сагледам, па се и не трудим да то чиним. Када своју музику доводим у везу са неким извориштем, онда то радим зато да бих предупредила површна, произвољна и нетачна тумачења, којих је данас, у сфери текстуалних опсервација о музици, нажалост, много. Оно што примећујем јесте да се у новинама и музичким часописима у земљама Западне Европе, у којима се изводи моја музика, налазе занимљива запажања о њеној оригиналности.

На почетку своје каријере пуно сте сарађивали са телевизијом - у "Видеотилту", пре свега, привучени, претпостављам, новим могућностима које је телевизија пружала при презентацији музике. Какав је ваш садашњи однос према телевизији, да ли би вас привукла драматургија и изазови ТВ опере?

– Време "Видеотилта" је дивно, носталгично време, када су култура и уметност заиста нешто значиле у тадашњем друштву. Свакако да телевизијски медиј и данас пружа велики спектар изражајних могућности, али су потребе друштва, годинама креиране истим тим медијем, постале другачије. Било би сјајно направити ТВ оперу, јер опера тако добија на динамици, позоришна статика се неутрализује, а постају могуће и визуелне игре детаљима, чиме је музици омогућено још прецизиније визуелно објављивање.

Сусрет и разговор са Исидором Жебељан заокружили смо једним уобичајеним питањем о њеној садашњој уметничкој преокупацији. Рекла је да не воли да говори о "пословима и музикама које су у фази "истраживања", али да ће открити само то да се бави "новим наруџбинама" пристиглим из Енглеске, Холандије и Немачке.

Пред њом је, дакле, још један богат, успешан и буран стваралачки период.

Исидора Жебељен композицију је студирала на Факултету музичке уметности у Београду у класи Властимира Трајковића. Од 2002. године професор је композиције на истом факултету, 2004. добила је престижну Мокрањчеву награду, а 2006. изабрана је за члана Српске академије наука и уметности.