Те започе изградња манастира Манасије (Ресаве), у години 6915. (време између 1. септембра 1406. и 31. августа 1407.), према речима летописца.
Оснивачка повеља манастира није сачувана. Драгоцене и непосредне податке о догађајима у Србији првих деценија 15. века, а пре свега непроцењиву биографију деспота Стефана Лазаревића, ктитора Манасије и човека који је оставио неизбрисив траг у српској средњовековној историји, написао је Константин Филозоф, Бугарин. Није сачуван оригинал текста "Житија деспота Стефана Лазаревића", но сачувани преписи из 15–17. века сведоче о значају овог Константиновог дела за српску књижевност и културу. Бежећи од Турака, Константин је нашао прибежиште у Србији, као један од многих умних, учених људи, монаха, писаца и уметника којима је нови дом пружио српски деспот.
Манастир Манасија, познат и под именом Ресава, подигнут је два километра северозападно од Деспотовца, у живописној клисури. Изградња монументалне задужбине и утврђеног деспотовог града трајала је, с прекидима, нешто више од десет година. За то време сазидана је црква, велика трпезарија, разни конаци и помоћне зграде, куле и зидине, утврђења са спољњим стражарским зидом и шанчевима.
Петокуполна црква, посвећена Св. Тројици, по размерама, сложености архитектуре и богатству живописа највећи је споменик тзв. "моравске школе" – последњег узлета српске средњовековне уметности.
|
Жеља ктитора – деспота Стефана била је да његова задужбина и вечно пребивалиште репрезентативношћу надмаши све што је дотад грађено у Поморављу. Монументална и достојанствена, црква Манасије је, уз истовремене споменике (Раваница, Љубостиња, Каленић, Горњак, Павлица...) сведок последњег великог уметничког домета моравске Србије, пред коначну пропаст државе (1459) и долазак вишевековног турског зулума.
Истовремено кад и црква, зидана је и манастирска трпезарија Манасије, једна од највећих нама познатих грађевина у средњовековној Србији, која је била и осликана. Манастирска здања су била опасана и заштићена моћним зидинама са 11 кула и шанцем. Безбедан и моћан, овај град је носио епитет једног од највећих средњовековне Србије. |
 |
Црква манастира Манасије освећена је на празник Духови 1418., након што су сликари осликали око 2.000 квадрата фресака. Оно што је до данас очувано тек је четвртина некадашњег сликарског ансамбла, једног од најлепших у пребогатој ризници старог српског сликарства. Записано је да је деспот Стефан уложио труд да нађе "многочасне највештије раднике и најискусније живописце". Раскош и достојанство, господственост и племенитост, зраче са фресака Манасије. Сцене обилују раскошним грађевинама, скупоценим намештајем, фигурама у златотканим хаљинама. Све је позлаћено, накићено, пребогато. Чувени ресавски "свети ратници", насликани у певницама, нису више намргођени војници спремни за битку, већ горди витезови у реду за смотру. "Сва витешка отменост деспотовог времена дошла је до израза на фрескама Манасије." У атмосфери ресавских фресака препознаје се Константинов опис протокола на Деспотовом двору: "...Беше изабрао (мисли се на деспота Стефана) све изванредне обичаје, чак и до самог одела, оружје и јахање и посађивање за трпезу по чину... Вика или лупање ногама, или смех, или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле одеће које је раздавао сам он." Средина у којој се неговао истанчан укус и поезија, чији је и сам владар био песник, није ни могла да изроди другачије сликарство. У Ресави је насликан и највелелепнији портрет деспота Стефана. Оно што је револуционарно у сликарству Манасије је то што слика постаје свечана представа савременог живота. По речима византолога проф. др Војислава Ђурића "сваком оном ко је тада ушао у храм морао се поглед задржати на уч | 
