|
Припремајући се за пут на Кубу по први пут, као и сваки Европљанин спаковао сам летње ствари, нешто знања и повећу количину, испоставило се, предрасуда. Предрасуде и незнање показале су, додуше, и службенице на чекингу аеродрома "Шарл Де Гол" у Паризу упорним инсистирањем да им покажем визу за улазак у ову државу. Мукотрпна објашњавања о томе да грађанима Србије виза није потребна, трајала су до задњег часа, па сам буквално утрчао у авион који је једанаест сати летео до Хаване.
По слетању кратка, једноставна процедура и моја плућа су удахнула тропски ваздух, помешан с дуванским димом свеприсутних кубанских цигара. А онда Хавана... Ма колико били спремни за први сусрет са овом земљом, изненади вас пре свега интензитет боја, мириса, укуса, звукова. Или једноставније - интензитет живота...
Већ на путу од аеродрома до центра Хаване, примећује се да је Куба рајско острво на коме је живот снажнији него на другим местима. Температура од око 25 целзијуса уобичајена за почетак новембра и влажност ваздуха од око 77 одсто, захтевају неколико сати адаптације, али то време се скраћује присећањем на временске прилике у Европи из које смо стигли.
Хотел Насионал, који су тридесетих година прошлог века подигли Американци центар је у коме се окупљају странци, углавном пословни свет и дипломате, али и кубанска елита, па сам у њему имао прилике да видим министра Раула Кастра како мирно пије кафу с двојицом сарадника који очигледно нису били телохранитељи. Њих, ако је и било, били су апсолутно неприметни. А ја сам их, ето предрасуде, очекивао целу чету.
Испред хотела се сусрећете с незаобилазним таксистима и оним у медијима толико пута виђеним аутомобилима, углавном америчке производње, из четрдесетих и педесетих година прошлог века, али и с најновијим моделима, углавном мерцедеса. Ти стари аутомобили, који су, поред цигара, рума и музике, постали готово симбол Кубе у ствари полако нестају. Велики број њих је преуређен, као у бројним емисијама о аутомобилизму које се врте на сателитским ТВ каналима, обојен металик фарбом, с додатим никлованим деловима, новим ентеријером...
У почетку смо се сналазили за делове – прича ми један таксиста, а онда смо користили, прилагођавали, делове руских аутомобила па чак и пољопривредних машина. Када је и тога нестало, они који су могли да дођу до делова почели су да рестаурирају аутомобиле, а они који нису имали делове возили су их док ови дефинитивно не би стали. Затим би их подигли на нешто, скинули точкове и остављали испред кућа. Али да се од њих одвоје, нису хтели.
Најјефтинији и најбољи такси у Хавани је државни, с белим релативно новим ладама. Тура од хотела Насионал до центра Хаване кошта између два и два и по кубанска песа (за сто долара добија се осамдесет песа). Иста тура у рестаурираном олдтајмеру са спуштеним кровом кошта и до пет пута више. А да је угођај, јесте...
|
|
|
И онда Хавана Вијеха, стара Хавана. Сусрет светова, сусрет живота, утисак тако снажан да застаје дах. Архитектонски преовлађује шпански колонијални стил. Фасаде су углавном запуштене, а на многим, претежно стамбеним зградама, нема прозора. Ваљда и нису неопходни. Сиромаштво какво се ретко где може срести, али сиромаштво које животу не може ништа. Салса се чује на сваком кораку, упркос свему, лица су насмејана... У почетку мислите да су ти осмеси одбрана од тешког живота, можда грч, начин да се тешкоће лакше поднесу... Не, то су осмеси оних који се радују животу, том и таквом у том тренутку – о следећем се не брине. Осмех би требало да буде основни симбол Кубе. Знам да је то тешко схватити, али је тако. Мало паеље с пасуљем и евентуално рибом, чаша рума, музика и ето живота...
Како почетком новембра на Куби бораве махом туристи пензионери из Европе и Канаде, у прилици сте да их упоредите с домаћинима, вршњацима. И шта видите – Кубанци изгледају знатно боље иако су, по нашим мерилима, имали сто пута тежи живот.
Кад се опоравите од прејаких утисака видите да су Кубанци изузетно леп и згодан народ. Углавном мулати, Шпанци и Африканци који су, помешани, створили задивљујућу мешавину. И жене и мушкарци у свим нијансама пути, дугих удова, вретенастих мишића, апсолутно усправног држања и грациозног хода какав се нигде не може видети. Можда су због тога толико талентовани за многе спортове у којима постижу врхунске резултате. О плесу и да не говоримо.
А онда музика, свуда, у сваком тренутку. Осушена тиква напуњена семенкама, гитара, бубањ, било која комбинација, и ето радости, ето изазова за заносни покрет тела... И преко дана, а посебно увече, у већини ресторана свира жива музика која привлачи као магнет. Како је већина намењена туристима то је углавном репертоар "Buena Vista Social Club", Раја Кудера, који је кубано звук учинио планетарно популарним.
Укратко и о историји. Почетком 14. века Колумбо је открио острво, данас познато као држава Куба. Од тада па до 1909. г. Куба је била колонија Шпаније, Британије, Француске и САД. Године 1909. кубански генерал Гомес ослободио је земљу и формирао војну управу. До 1959. године више пута је мењан војни и политички режим. Фидел Кастро Руис 1959. формирао је социјалистичку републику, 1962. долази до кубанске кризе због ракетног наоружања које је СССР стационирао на Куби. Америка је, заједно с већином европских држава, блокирала све видове сарадње с Кубом. Исте године, после договора Кенеди–Хрушчов ракете су повучене, али је економска блокада остала до данас.
Без упуштања у политику, треба напоменути да упркос тако дуготрајним санкцијама Куба живи и постиже резултате који су странцима тешко схватљиви, бар површински гледано. Тридесет пет одсто Кубанаца је факултетски образовано, 85 одсто их има средњошколско образовање, неписмених практично нема. Нема ни неизлечивих заразних болести, социјално и медицински незбринутих. У неким гранама медицине, по речима једног нашег угледног професора с Београдског медицинског факултета, као што су регенеративна, биомедицина, трансплантације, појава и лечење неких кардиоваскуларних обољења и канцера, псоријаза и витилига, Куба је петнаестак година испред осталог света. Професор то објашњава талентом и чињеницом да на кубанску медицину светска фармацеутска индустрија нема утицаја.
Кубанци су и веома информисани. Како су дружељубиви и прилично добро говоре енглески запањујући је број оних који на информацију да долазим из Србије констатују да, ето, више није Сербија енд Монтенигро него само Сербија. Дискутују на најразличитије теме, о политици највише упркос нашој предрасуди да се плаше да о томе разговарају са странцима. И ту је распон огроман од "слободни смо, овде нико не ради под присилом и, напредујемо полако и освајамо корак по корак" до: "од дванаест милиона Кубанаца сви раде за Кастра и његов социјалистички експеримент, један од тога живи сјајно а остали су у сиромаштву".
Оно што пада у очи јесте чињеница да нико, ама баш нико, не може да предвиди будућност Кубе после Кастра. Али тиме се, чини се, превише и не баве...
Странац је за Кубанце потенцијални извор прихода. Продаја цигара, сувенира, препорука ресторана или проналажење таксија и безброј других начина, али углавном шармантних, да се дође до неког песа. Кад схватите да су цигаре које сте управо купили готово исте као оригинал, али то ипак нису, готово и да се не љутите. Наш човек увек има изговор: "Ма шта има везе, ионако сам их купио да их поклоним пријатељима. Баш они знају шта је оригинална кубанска цигара, 'ајде молим те!"
А цигаре су један од најзначајнијих извозних артикала Кубе. Имао сам прилику да посетим фабрику "Х. Упман" која се налази у центру Хаване. Триста педесет радника дневно произведе 25.000 цигара различитих врста, од најквалитетнијег кубанског дувана. Све цигаре се раде ручно, увијањем два листа дувана који се обмотавају трећим. Целокупна производња се извози.
Томпуси, како се популарно називају кубанске цигаре, изазов су за туристе. Ако их купујете у продавницама бољих хотела, или аеродромском дјутифрија коштају од 8 до 50 долара по комаду. Уколико сте уверени у своју способност да препознате оригинал можете се упустити у алтернативне начине набавке где се 50 комада у дрвеној кутији може купити за 50 евра. Утеха је да се, и овако и онако, све попуше.
Некако одмах иза цигара и рума иду производи с ликом Ернеста Че Геваре. Лик човека који је постао симбол револуциј(а)е могуће је видети на сваком месту, од фасада великих зграда, до мајица, привезака, заставица и ко зна чега све још, што се нуди и добро продаје. Мислим да ниједан лик у историји није боље искоришћен у маркетиншке сврхе од Чеовог. Посебно добри купци су млади који, вероватно, његовим ликом шаљу поруку на непристајања. На шта? Нема везе на шта, на било шта... Од сувенира ту је и накит од црног корала кога нема нигде осим на Куби, и ручно рађени предмети од дрвета, међу којима има и оних који се могу мерити са озбиљним вајарским радовима. Само треба пажљиво тражити и дуго се и упорно цењкати.
Посетити Хавану а не видети Варадеро, најпознатији кубански туристички центар, заиста би била штета. Постоје бројне могућности, од одласка до 140 km удаљеног града, споменутим олдајмерима са отвореним кровом, до минибусева чији најам кошта двадесетак песа по човеку, а за већу аутобусима чија је цена још нижа.
Варадеро је градић с комплексом савремених, луксузних хотела на самој обали. И ту је суштина, та обала, та километрима дуга плажа је нешто од чега застаје дах. Бео песак, светлозелено море и небо Кариба. Док вам ветар с мора бије у лице, загледани у таласе упитате се на час да ли је тај призор који гледате стваран... Температура ваздуха је почетком новембра тридесетак целзијуса, температура мора двадесет шест, двадесет седам. Рајско место. Зато и предњачи у понуди туристичких агенција из целог света. Један искусни туристички радник ми је рекао да је то најлепша плажа на свету. Склон сам да му верујем...
Куба, мисао на одласку... Бурна и тешка историја, мешавина раса и народа, социјализам, изолација, непристајање, сукоби с једним делом света и сагласје са оним другим, сиромаштво, упорност.
Опредељујем се ипак за живот, јачи од свега, живот подржан карипским благодетима, живот као највећу силу којој се тешко шта може супротставити, живот који је немогуће зауставити. Посебно кад му је, упркос свему, осмех, широки осмех, заштитни знак... |
