|
Припремајући се за пут на Кубу по први пут, као и сваки Европљанин спаковао сам летње ствари, нешто знања и повећу количину, испоставило се, предрасуда. Предрасуде и незнање показале су, додуше, и службенице на чекингу аеродрома "Шарл Де Гол" у Паризу упорним инсистирањем да им покажем визу за улазак у ову државу. Мукотрпна објашњавања о томе да грађанима Србије виза није потребна, трајала су до задњег часа, па сам буквално утрчао у авион који је једанаест сати летео до Хаване.
По слетању кратка, једноставна процедура и моја плућа су удахнула тропски ваздух, помешан с дуванским димом свеприсутних кубанских цигара. А онда Хавана... Ма колико били спремни за први сусрет са овом земљом, изненади вас пре свега интензитет боја, мириса, укуса, звукова. Или једноставније - интензитет живота...
Већ на путу од аеродрома до центра Хаване, примећује се да је Куба рајско острво на коме је живот снажнији него на другим местима. Температура од око 25 целзијуса уобичајена за почетак новембра и влажност ваздуха од око 77 одсто, захтевају неколико сати адаптације, али то време се скраћује присећањем на временске прилике у Европи из које смо стигли.
Хотел Насионал, који су тридесетих година прошлог века подигли Американци центар је у коме се окупљају странци, углавном пословни свет и дипломате, али и кубанска елита, па сам у њему имао прилике да видим министра Раула Кастра како мирно пије кафу с двојицом сарадника који очигледно нису били телохранитељи. Њих, ако је и било, били су апсолутно неприметни. А ја сам их, ето предрасуде, очекивао целу чету.
Испред хотела се сусрећете с незаобилазним таксистима и оним у медијима толико пута виђеним аутомобилима, углавном америчке производње, из четрдесетих и педесетих година прошлог века, али и с најновијим моделима, углавном мерцедеса. Ти стари аутомобили, који су, поред цигара, рума и музике, постали готово симбол Кубе у ствари полако нестају. Велики број њих је преуређен, као у бројним емисијама о аутомобилизму које се врте на сателитским ТВ каналима, обојен металик фарбом, с додатим никлованим деловима, новим ентеријером...
У почетку смо се сналазили за делове – прича ми један таксиста, а онда смо користили, прилагођавали, делове руских аутомобила па чак и пољопривредних машина. Када је и тога нестало, они који су могли да дођу до делова почели су да рестаурирају аутомобиле, а они који нису имали делове возили су их док ови дефинитивно не би стали. Затим би их подигли на нешто, скинули точкове и остављали испред кућа. Али да се од њих одвоје, нису хтели.
Најјефтинији и најбољи такси у Хавани је државни, с белим релативно новим ладама. Тура од хотела Насионал до центра Хаване кошта између два и два и по кубанска песа (за сто долара добија се осамдесет песа). Иста тура у рестаурираном олдтајмеру са спуштеним кровом кошта и до пет пута више. А да је угођај, јесте...
И онда Хавана Вијеха, стара Хавана. Сусрет светова, сусрет живота, утисак тако снажан да застаје дах. Архитектонски преовлађује шпански колонијални стил. Фасаде су углавном запуштене, а на многим, претежно стамбеним зградама, нема прозора. Ваљда и нису неопходни. Сиромаштво какво се ретко где може срести, али сиромаштво које животу не може ништа. Салса се чује на сваком кораку, упркос свему, лица су насмејана... У почетку мислите да су ти осмеси одбрана од тешког живота, можда грч, начин да се тешкоће лакше поднесу... Не, то су осмеси оних који се радују животу, том и таквом у том тренутку – о следећем се не брине. Осмех би требало да буде основни симбол Кубе. З | 
