Жртвујем своју велику радост

Ја сам глумац, а не политичар који преко ове своје функције гледа неку будућу афирмацију и, као уметник, радујем се кад видим да свет препознаје наше културне вредности и Србију као нераскидиви део Европе, каже за "Њу Ривју" Војислав – Воја Брајовић, глумац, министар културе у Влади Републике Србије

Текст: Радмила Станковић
Фотографије: Вукица Микача

Могло би се рећи да је за свој 58. рођендан (на свет је дошао 11. маја 1949. године у Београду) добио најобимнији поклон – 15. маја ове године постао је министар у Влади Републике Србије. Предложио га је председник Србије Борис Тадић, мада није члан Демократске странке.

Тако је овај успешан и веома популаран глумац на путу да своју глумачку каријеру крунише још једним значајним послом који већ показује прве резултате.

Мање је познато из биографије јунака неколико стотина представа, десетине филмова и телевизијских серија и легендарног Тихог из најдуговечније српске серије "Отписани", да је имао шест месеци кад су му оца, високог официра ЈНА, одвели у затвор. Мајка је остала да брине о њему и његовом три године старијем брату. Лако је претпоставити да је Вукота Брајовић "страдао по и-беу", како се онда говорило, што ће рећи да је згрешио на основу злогласне Резолуције Информбироа која је означила крај прекида односа са тадашњим СССР-ом. Воја је одрастао у Ваљеву и тамо га и данас зову Војкан. Каже да му је најтеже када тамо гостује:

"Увек највећу трему имам кад гостујем у Ваљеву. Ни мојим тамошњим друговима није свеједно. Ја не бих да њих изневерим, а они стрепе да ја нешто не оманем." 

Шта сте, као министар културе, најпре сагледали као проблем у српској култури. Не мислимо, при том, на минимална средства која су за културу издвојена из буџета, што је културна јавност примила као веома лош потез ове Владе.

– Ја сам већ деценијама ангажован у култури и мислим да сам умео да сагледам свеукупност проблема. Данас ми се чини да је највећи проблем неадекватан систем вредности, да је то несхватање државе о значају науке, просвете и културе, свеједно је како ћете их поређати. Та три сегмента су најважнија за друштвени напредак једног друштва, за повећање цивилизацијског нивоа живљења. Ми смо свест о томе давно почели да губимо и рекао бих да је последњих петнаестак година то чињено намерно, не би ли се лакше манипулисало људима. Свих протеклих година, као глумац, као управник позоришта, као члан разних градских форума културе, увек сам пред собом имао основни циљ – како поставити уметника на право место да би више допринео.

А кад је о буџету реч, мој задатак као члана Владе јесте да колегама министрима утувим: немојте да мислите да ћете том мрвицом више из буџета, ако је не одвојите за културу, спасити државу. Напротив, уништићете целокупну политику Владе ако се не осврнете на оно што је капитал духа, душевна храна.

Протеклих месеци сте имали и живу дипломатску активност, како се то обично говори за министре спољних послова. Сусретали сте се с бројним амбасадорима, европским ствараоцима, уметницима, с представницима Унеска... Један велики уметник је на крају разговора с вама рекао преводиоцу: "Благо народу који има таквог министра културе!" Шта су најчешће заблуде које им разбијате?

– Не видим да више има заблуда, бар не код света с којим се сусрећем. И том, да кажем великом свету, одавно је јасно да је по европску културу била велика грешка што су нас у једном тренутку изоловали, ставили у кавез. За нас је пак велика грешка ако мислимо да смо довољни сами себи. У овом периоду, откако сам министар, разговарао сам са четрдесетак амбасадора који су нудили сарадњу и то ми греје срце. Ја сам глумац, а не политичар који преко ове своје функције гледа неку своју будућу афирмацију, и као уметник се радујем када видим да свет препознаје наше културне вредности и Србију као нераскидиви део Европе. Добили смо велике комплименте једног Терија Дејвиса, генералног секретара Савета Европе, или Јана Фигела, који су веома битни у овом тренутку за наше представљање Европи, и мислим да ово Министарство чини највише што може да успемо на европском путу у будућност. То подразумева и садржајне односе с Унеском, са Унмиком, и са свима којима треба објашњавати од каквог је значаја борба за нашу културну баштину и вредности.

Једног класика и једног савременог аутора. Играм три Шекспира, једну представу Биљане Србљановић, једну Милене Марковић, у Атељеу 212 са Драганом Николићем играм у комаду "Посетилац", сјајног писца Ериха Емануела Шмита, у Звездара театру са Милицом играм у представи "Поглед у небо", у Београдском драмском позоришту играм у комаду "Вила Сашино", који је написао и режирао Горан Марковић.

Како се сада понашају колеге када сте заједно пре или после представе, користе ли чињеницу да сте министар да вам на нешто скрену пажњу?

– То ми јако користи. Људи су сада у мом присуству активнији, кад смо заједно рекао бих да више укључују мождане вијуге и усмеравају их ка нечему што је рационално и што може да допринесе да нам укупна ситуација у култури буде боља. Поготову кад је реч о Закону о култури.

Кад већ говорите о Закону, шта је то што сматрате његовим најзначајнијим доприносом сређивању ситуације у српској култури?

– Не мислим да смо направили најбољи Закон, али уз све предлоге које смо добили, он може да буде веома добар. Знате, моја животна девиза је да није проблем ако човек падне. Проблем је ако се дигне и не настави даље. Нема шта да тражи на земљи. Тако је с овим Законом који је, могу слободно рећи, први велики и озбиљан посао који је ово министарство урадило. И веома су нам драгоцене примедбе које смо добили и које смо усвајали. Осећам се добро када ме испред Министарства сретну аматери из Ирига који ме осећају као неког свог који може да их разуме и труди се да им помогне. А то се свакодневно догађа.

Институције културе сада по овом Закону могу да буду приватизоване и приватне. Мислите ли да ће то ићи без проблема?

– Све што се буде приватизовало, неће смети да мења делатност. Дакле, нема шансе да неко купи биоскоп, а да га претвори у магацин или коцкарницу, свеједно. Метрополитен опера у Њујорку је приватна, али председник Управног одбора је председник Уставног суда САД. Према томе, држава може, има прилике да брине о очувању тако значајних установа које су у приватним рукама. Или, ако неко донира неку установу, то не значи да је дао новац да би певала његова омиљена певачица, или плесала његова омиљена играчица. Није смисао приватизације или донације у томе, никако. И не треба се тога плашити, јер уметност је јача од свега.

У јавности је доста писано о Народном музеју Србије, нарочито поводом селидбе његових слика у време док буде трајало реновирање. Како ви гледате на тај случај?

– Недавно сам био у Народном музеју и не могу да се начудим да то благо деценијама стоји склоњено од очију јавности. То је за мене шок. Довољно је што сам видео само пет слика, које су урадили Пикасо, Дега, Ван Гог, Гоген, Матис, а које заслужују да буду у некој галерији и да их људи свакодневно гледају. Зар није паметно да се само тих пет слика негде изложи док се Музеј реновира? Учинићемо све да неке слике из Музеја буду изложене као стална поставка, док буде трајала та вишегодишња реконструкција. За мене је то важније од сваке друге приче о овој институцији.

Уметници ће вам сигурно бити захвални што сте извели акцију додељивања посебних признања онима који, на пример, имају велике заслуге, а мизерне пензије?

– Поента је у томе да држава исправи неправду према истакнутим уметницима који су годинама радили и који данас немају од чега себи да купе лек. Тих 50 хиљада динара колико ће добијати уз своју пензију, учиниће им, ипак, живот сношљивијим и лакшим. Та акција је започета прошле године и сматрао сам да мора да се финализује, да не би било – што наш народ каже – "обећање лудом радовање".