Одговорност је друга страна слободе

У књижарама се овог пролећа појавио најновији роман Сретена Угричића – Незнаном јунаку.

Текст: Мила Милосављевић

На српској књижевној сцени Сретен Угричић слови за аутора који има специфичан стил писања, у којем вешто уклапа компоненте фикционалног и нефикционалног, књижевног и есејистичког. Угричићево писмо карактерише и постмодерно поигравање језиком и формом, а уз то, реч је о писцу који је један од најангажованијих на овим просторима. Романом Незнаном јунаку, у издању Лагуне, Угричић одговара "обавези да се размишља о томе шта је, заправо, Србија после свега што се десило“. Језик је беспрекоран и пружа право уживање читаоцу (и поред свеприсутног бола, готово очаја, који су сабијени у три стотине страница). На корицама Угричићевог романа записано је: "Сасвим је друго питање како ће јавност у Србији која упорно одбија да мисли Србију, дочекати једну овако бескомпромисну књигу о Србији и то из пера управника једне тако важне националне институције као што је Народна библиотека Србије" .

Ова књига као и све Ваше претходне садржи и неке елементе астрономије…

– Астроном сам на тај начин што живим у Србији, али, ако је тачна она узречица да су Срби небески народ, онда ми немамо историју, него астрономију. Бавим се нашим народом, његовом будућношћу, што је на известан начин астрономија.

Година дешавања радње вашег романа је 2014. Зашто сте одабрали баш то време?

– Роман је смештен у 2014, толико блиску будућност да је она скоро садашњост, али, пренесено, то је метафора блиске прошлости. Распон радње романа је читавих сто година, од Сарајевског атентата заправо. Наредних сто година представља заправо непрестану прославу тог догађаја.

Због чега Вам је тај догађај толико важан?

– Тај догађај је један од централних догађаја националне митологије. Он је реинкарнација догађаја из 1389. године, а принцип је реинкарнација Обилића. Пошто сам у овом роману покушао да преиспитам сву романескност и комплексност тих основних постулата нашег националног бића као што су ти јунаци који постоје или не постоје и има их и нема их. Не знам да ли знате за податак да у нашој историографији не постоји ниједна конкретна забелешка о постојању витеза који се звао Обилић. Нема ниједног конкретног трага о постојању једног таквог јунака. Дакле, постоји и не постоји – и стално се инкарнира. Други мотиви су наравно латиница или ћирилица, или они мотиви сталних предрасуда, као што је на пример, однос према Русима, који је претерано емотиван, затим однос према религији, статус цркве и патријарха у нашој заједници који су усађени у основе наше националне митологије.

Мит о незнаном јунаку је заступљен код многих народа… Како сте се Ви одлучили да се њиме позабавите?

– Већина мотива је наравно преузета. Мит о незнаном јунаку је такође преузет. Зато је поднаслов овог романа "нефикција". Мада, ја заправо ништа нисам измислио. Већину тих информација слушам свакодневно, на радију, на телевизији, у разговору с комшијама, пријатељима, учимо их у школи. Дакле, ништа није измишљено. Сам незнани јунак постоји у националним митовима. Већина народа познаје тај мит. Незнани јунак је дошао из народа да се, као незнан жртвује за свој народ и нацију. Овде је тај мит преокренут, управо зато што се јунак бори против таквих митологија, јер режим влада управо захваљујући тим таквим митовима.

У занимљивом колажу Вашег дела дотичете и феномен телепатије.

– Незнани јунак и главна јунакиња су у телепатским односима на свој начин против режима. Већина људи претпоставља да телепатија не постоји и да је то вид комуникације која не постоји, или бар није доказана. Али, они који су бар једном у животу били заљубљени знају да је телепатија врло могућа. Тај однос је по много чему телепатски однос. Само читање је телепатски однос. Свака комуникација је алтернативна у односу на доминантну. Заљубљеност има елементе телепатског комуницирања. Све то су метафоре покривене овим мотивом. Такође, молитва је врста телепатије, однос према Богу је такође телепатија. Дата је та милост да се искрено моли, и то није нимало фикционално, измишљено и потребно за неко доказивање.

Међу тежим питањима на које овде дајете одговор јесте вечито болно питање идентитета.

– Сваки идентитет је фикција. Он је увек нека врста метафоре. Сваки идентитет увек и једино служи да би вас ситуирао у одређеном поретку, да бисте ви пронашли своје место и функцију да би се поредак репродуковао. Пошто пореци имају различите нивое, онда се ми крећемо, као са орбите на орбиту, с једног идентитета на други. Највећа је грешка ако поверујемо да су идентитети нешто што је чврсто, што је стварно, оно што је природно дато и заувек постојеће. Ако не размишљамо дубље, углавном мислимо да су неке ствари вечне, да су дуже од сваког људског живота, попут језика на пример. Током нашег живота ми можемо да променимо неколико држава и држављанстава, језици се пред нашим очима рађају и нестају, трансформишу. Основно упозорење у овом смислу је не подлећи манипулацији, не подлећи варки. Једини идентитет који бих ја прихватио ако морам јесте идентитет одговорности.

Зашто баш одговорност?

– Зато што је одговорност друга страна слободе. Само онај ко је слободан може бити одговоран. То значи да ако не поступате одговорно ви сами себи укидате слободу. У те идентитете који су вам понуђени на длану, у свом окружењу, ви се у ствари одричете слободе. Зато бих за једини могући идентитет прихватио само одговорност. Људи нису чињенице, већ људска бића. Чињенице су у неком времену врло подложне измени свога статуса. Оно што је пре сто или пет стотина година било чињеница, данас више није. Потпуно је сулудо веровати да ти је идентитет задат као нека природна нужност.

У овој књизи, као и у Вашим претходним делима, вешто се поигравате жанровима. Роман је пун нефикцијских примера који потврђују игру различитих жанрова и нашег стварног живота. У једној од Ваших претходних књига тема је била – Југославија.

– Једно од мојих омиљених поетских средстава је – понављање. У том роману који је писан крајем осамдесетих, постоји једна реченица: "Југославија је дивна земља. Штета што је нема". У то време, крајем осамдесетих, ко год је желео да види могао је да види да дате земље више нема. Та реченица, колико год била провокативна или аутошовинистичка била је врло истинита. Она ми је послужила као лајтмотив и за ову књигу.

Роман има више слојева, а поред осталог може да се чита и као љубавни роман или тачније роман о љубави.

– Ја сам веровао да о томе пишем веома уздржано и апстрактно. Али, по реакцијама читалаца које добијам, то је текст који је набијен емоцијама и који успева да пребаци рампу и уверљиво пренесе ту поруку. То доприноси књизи, тексту. Важно је да је љубав заправо овде главни састојак који чини цео заплет. Љубав је као и уметност, и само ту можемо да се осећамо као да нисмо у иностранству, да нисмо залутали, да смо међу својима и да се добро разумемо.

У биографији Сретена Угричића записано је: "Писац, филозоф, концептуални уметник, астроном. Управник Народне библиотеке Србије. Живи у иностранству. Живот је иностранство. Уметност је домовина." Књиге: Упознавање с вештином, приче о женама и метафизици, 1985; Непоновљиво, непоновљиво, четворојеванђеље постмодерног романтизма с коментарима, 1987; Маја и ја и Маја, роман о одрастању, 1993; Станце (у коауторству с Браниславом Димитријевићем), монографија о сликару Милети Продановићу, 1996; Инфинитив, студија о једном измишљеном савременом америчком филозофу, 1997; Бог језика и друге приче, приче о малом и великом Христу, 2000; Вечерас у Емаусу, изабране приче, 2003; Разлози за опроштај, три есеја (предавање одржано у Вуковару) 2006; Увод у астрономију, огледи о статусу уобразиље и одговорности у Србији, 2006.