У свет у најбољем светлу

Павиљон Србије на светској изложби у Шангају за прва два месеца посетило је више од милион посетилаца. То је и прилика да се подсетимо првих наступа Краљевине Србије на светским изложбама: у Анверсу 1885, Паризу 1889. и 1900. и на Балканској изложби у Лондону 1907.

Текст: Јово Симишић
Фотографије уметничких предмета: Народни музеј у Београду
Фото документација Политикиног Забавника

И пре стицања пуне независности, Србија је средином XIX века добила неколико позива да учествује на великим међународним сајмовима и изложбама. Такав један је дошао из Беча 1857, који је тадашња српска влада одбила. Други позив, 1865. за Светску изложбу у Паризу, која се одржавала 1867, Влада је прихватила. Услови су били необично повољни. Нажалост, Државни совјет, као врховна институција, одбацио је учешће Србије на овој изложби. Стицањем пуне независности 1867. и међународним признавањем на Берлинском конгресу 1878, Кнежевина, а од 1882. Краљевина Србија, јача своје позиције на Балкану али и у Европи. Најмоћније средство за промоцију државе и свих њених потенцијала биле су и, тада веома популарне, светске али и друге велике тематске међународне изложбе.

Први пут на светској изложби Србија је учествовала у Анверсу (Антверпен) у Белгији, 1885. Из оскудних података о овој изложби Жика Живуловић у фељтону у Политици 1989. пише да је на изложби у Анверсу Србија имала изложбени простор од 125 квадратних метара, на ком су излагала 302 излагача и донела укупно 157 награда: 17 златних медаља, 40 сребрних, 53 бронзане и 47 похвалница.

Светске изложбе у Паризу

Следећа велика прилика била је Светска изложба у Паризу, коју је Француска организовала поводом обележавања 100 година револуције, од јуна до децембра 1889. Ова изложба је, поред осталог, остала упамћена и по томе што је тим поводом Париз добио Ајфелов торањ.

Позив је стигао две године раније. Таква шанса за приказивање домаће производње и богате сировинске базе и упознавање светских потрошача с најразноврснијим продуктима – није смела да се пропусти. Мало је познато да је Србија у то доба имала избалансиран извоз и увоз (1887. Србија је увезла робу у вредности од 36,4 милиона динара а извезла 36,1 милион динара). Поред осталог, тих година, када је у западноевропским земљама увелико харала филоксера, болест која је опустошила тамошње винограде, Србија је била велики извозник вина и то највише у Француску и Швајцарску... Поред тога, Србија је добила прилику да светској јавности презентира и своја достигнућа у просвети и уметности. Влада Милана Гарашанина одмах је прихватила позив и Србија се међу првим земљама у свету одазвала пријатељском позиву француске владе. Србија, као и већина других држава, није имала засебан павиљон већ је добила место у великој галерији, од 435 m², као и 40 m² у Палати за лепе вештине, где су посебно излагана уметничка дела.

Свака земља је добила неуређено место које је морала, о свом трошку, да прилагоди за изложбу; постави патос, подигне преграде и одељења, да изради сав прибор и намештај за излагање предмета и начини фасаду. Према правилима Главне дирекције изложбе, свака од земаља учесница имала је да излаже своје производе само у засебним одељењима, по групама: за земљорадњу, индустрију, хемијско-техничке производе, општу уметност и лепе вештине. Држећи се тога, требало је да српска изложба буде подељена у неколико засебних одељења, расутих на више места. За једну малу државу била би то огромна штета. Једноставно би се изгубила и остала непримећена у друштву великих и моћних држава. Постојао је још један проблем: није било могуће да се у свим одељењима постави један човек који би на више језика посетиоцима могао да даје потребна објашњења. Француска влада је Србију изузела од ових правила, тако да су Срби своје производе излагали у једном одељењу, изузев сликарских и вајарских радова, који су излагани у Палати лепих уметности. На тај начин српска изложба је добила изванредну могућност прегледности и давања укупног утиска.

Српски изложбени део налазио се на главној линији изложбеног простора, челом према авенији Сифрен, између Грчке, Јапана, Румуније и Луксембурга. Предњи део зграде, са спољне стране, био је украшен укусно израђеним прочељем, у српско-византијском стилу, од емајлираног мозаика окруженог белим мермерним плочама. Над главним улазом, са четири велика стуба од имитираног црвеног мермера, стајао је у оквиру од мермера бели орао, а над њим су високо лепршале српске заставе.

На овој изложби Србија је имала 1.742 излагача који су добила укупно 372 награде, од чега 19 златних медаља, 68 сребрних, 98 бронзаних и 187 похвала. Према подацима које је изнео француски лист Голоа, светску изложбу посетило је пет милиона посетилаца из унутрашњости земље и милион и по странаца.

Други пут, Краљевина Србија је на Светској изложби, учествовала поново у Паризу, 1900. И овога пута, позив француских домаћина прихваћен је као драгоцена прилика да Краљевина међународној јавности предочи своје политичке интересе и државни суверенитет, али и привредне и економске могућности, културну баштину и уметничке особености. Образован је одбор, којим је председавао Светозар Гвоздић, а по нацртима арх. Милана Капетановића у Улици народа (Rue des Nations) на изузетном месту, на самој обали Сене, саграђен је павиљон у српско-византијском стилу. На овој изложби Србија је показала своје најбоље лице и широм отворила врата у Европу на почетку XX века.

За прикупљање експоната било је задужено Министарство привредних дела које је, за ту прилику, ангажовало велики број службеника, који су обишли готово све крајеве земље. Своје производе пријавило је неколико хиљада излагача из целе Србије. Посебну пажњу на изложби је изазвала домаћа радиност, а пиротски ћилими су од тада стекли светску славу.

Посебно је био значајан велики одзив српских уметника, који су изложили радове с темама из националне историје: Сликар Паја Јовановић – величанствено уље на платну "Крунисање цара Душана", Марко Мурат – композицију "Долазак цара Душана у Дубровник", вајар Ђорђе Јовановић – "Споменик косовским јунацима"... Поред њих, своја дела изложило је још седамнаест уметника.

У врло оштрој конкуренцији српски излагачи су се из Париза вратили с укупно 220 високих признања, и то 7 гран-прија, 35 златних и 53 сребрне медаље... Највише награда добили су прехрамбени и пољопривредни производи, посебно вина и ракије. Од уметника, Паја Јовановћ и Ђорђе Јовановић добили су златне медаље, а бронзана одличја припала су Марку Мурату и Ристи Вукановићу.

Балканска изложба у Лондону 1907.

Поред учешћа на општим светским изложбама, Србија је у другој половини XIX и на самом почетку XX века имала неколико значајних наступа на тематским привредним изложбама, поред осталог у Бечи и Пешти. О томе се могу наћи врло оскудни и непоуздани подаци, који понекад више збуњују него што објашњавају. Тако, по правилу преписивачки, без провере података и улажења у суштину, поједине привредне организације, институције па и општине, износе податке о учешћу на тој и тој "светској" или некој другој изложби, а да нема података да је у том граду те године уопште и била нека изложба.

Изузеци су, бар што се доступне литературе тиче, Светска изложба у Паризу 1889, о којој је Милош Хаџи Поповић урадио детаљан "извештај господину министру народне привреде" као и књижице "Србија на Балканској изложби у Лондону 1907", у издању Краљевског Српског министарства народне привреде.

Ова друга је била и последња велика изложба на којој је Србија наступила пре избијања балканских ратова, а касније и Првог светског рата. На изложби у Лондону, на којој су своје артикле из области индустрије, пољопривреде и достигнућа из културе, уметности и науке представиле и Бугарска и Црна Гора, Србија је изложила све најбоље што је у том тренутку имала. Посебно су биле запажене поставке Народног, Етнографског и Војног музеја, али је свакако најважнији био привредни део. У поменутој књижици, у уводу, истиче се да је "Енглески изложбени одбор, издајући каталог о изложби, врло топло пропратио одељак о Србији, који заузима три четвртине те књиге, приложивши му и фотографске слике наше изложбе. Тако је и службено, од самог одбора утврђено, да је Србија постигла потпун успех на Балканској изложби..."

Етнографска изложба у Петрограду У скоро век и по дугој историји наступа Србије на великим међународним изложбама и сајмовима, посебно место припада великој етнографској изложби у Петрограду 1867, у чијем је склопу организован општесловенски конгрес у Москви. Позив да Србија учествује на овој изложби, где је требало да представи своје етнографско благо, био је замајац који је у земљи променио однос прама народној баштини. Иако је већ 1844, када је указом министра просвете Јована Стерије Поповића основан Сербсконародни музеум у Београду, било формирано и Етнографско одељење, тек припремама и учешћем на оваквом међународном сабору, у српској средини је створена клима за отварање музеја специјализованог само за ову област. Тада је "обављено прво значајно систематско сакупљање" предмета из народног живота. Догађај је изузетно озбиљно прихваћен у Србији. Организациони задатак поверен је специјално формираном Одбору, по налогу Српског ученог друштва. За изложбу је формирана колекција која је садржала заиста вредне експонате, међу њима и оне које је поклонио лично кнез Михаило Обреновић. Колекција никада није враћена у земљу – остала је у Руском етнографском музеју у Санкт Петербургу, као аутентичан сведок о једном времену и српском народу. Ипак, сто тридесет осам година касније, у Београду је 2005. приказана изложба "Колекција јесен/зима 1867", односно један део ових српских експоната.