За добробит свог народа

"Сви умиру једном, а велики људи два пута: први пут када их нестане са земље, а други када пропадну њихове задужбине". (Ivo Andrić)

Текст: Јово Симишић
Фотографије: Јован Смиљански

Задужбине и задужбинарство имају дугу традицију у српском народу, како на територији данашње Србије, тако и у свом државама и пределима где су вековима живели. У знак сећања на све оне који су део свог богатства поделили са својим народом, или су после смрти сву своју имовину завештали на добробит српског народа, у Скупштини града Београда, од 26. јуна до 1. јула, организована је изложба под називом "Задужбине и задужбинарство у традицији српског народа", коју је у организацији Српског пословног клуба "Привредник" поставила историчарка уметности Гордана Гордић.

Изложба је, како је то на отварању рекао Данко Ђунић, председник клуба "Привредник", део пројекта – стварање пословног амбијента унутар кога је могуће наставити традицију предратног, истоименог Привредног друштва, који је у 40 година дугом периоду, до почетка Другог светског рата, био познат по школовању занатлија и омладине. Истовремено, то је и највећи појединачни овогодишњи пројекат "Привредника" у делу клупских хуманитарних, друштвених активности. Значај изложбе је велики и због чињенице да је припремљена у години када је започет важан посао на законском уређењу области задужбинарства и њеном усклађивању са европским вредностима. Поменуто је да Клуб, као покровитељ, има трајне активности највише у области стипендирања талентованих ђака и студената и помоћи установама за бригу о деци и старим особама.

Изложба је дала целовит пресек историје задужбинарства кроз задужбине – средњовековне манастире, задужбине у Сремским Карловцима, Новом Саду и Београду.

Краљ Милутин – највећи ктитор

Постоје трагови који указују да је задужбинара било и пре Немањића, али тек са њима креће замах чији су резултати видљиви до данас. Најстарија сачувана задужбина је манастир Студеница, који је 1190. године основао велики рашки жупан Стефан Немања. Немањићи су, истовремено, и највећи задужбинари у историји српског народа, од којих је краљ Милутин убедљиво највећи ктитор: за 40 година владавине, подигао је 40 задужбина!

Немањићи нису зидали само храмове, већ и зграде, мостове, болнице. Зидали су и ван граница тадашње Србије, највише на Атосу – Светој гори. Манастир Хиландар на Атосу заједно су 1198. године обновили Стефан Немања и његов син Растко, касније први српски архиепископ и светитељ. На месту прве цркве, око 1320. године, краљ Милутин је подигао цркву Ваведења Богородице, којој је кнез Лазар сазидао спољну припрату...

Свети Сава је обновио и манастире Ксеропотам и Филотеј. Манастир Григоријат је подигао један српски монах; манастир светог Павла подигла су два српска монаха – Радоња и Антоније. Постоје записи да су српски владари, као други ктитори, то јест обновитељи многих манастира на Светој гори, "кофама доносили злато" за манастире на Атосу.

У Солуну су своје задужбине имали свети Сава и краљ Милутин.

Свети Сава је основао два манастира у Румунији: Златица и Базјаш.

Немањићи су цркве и манастире подизали и на Блиском истоку, у Светој земљи. Свети Сава је, поред тога што је уз манастир светог Крста у Јерусалиму саградио конаке, био и велики ктитор Лавре св. Саве Освећеног. Од крсташа је откупио манастир светог Ђорђа у Акри, који постоји и данас као седиште грчког митрополита. Краљ Милутин је богато даривао цркве и манастире у Светој земљи, а у Јерусалиму је саградио манастир светих Архангела Михаила и Гаврила и уз њега болницу. На Синају је краљ Милутин сазидао капелицу у којој се и данас у богослужењу помиње његово име. Српских задужбина је било и у Цариграду, као што је манастир Продром, посвећен светом Јовану Крститељу, који је имао и болницу.

У средњовековној Србији задужбинари су најчешће били владари, имућна властела и високи црквени достојанственици. Иза њих су остали многобројне цркве и манастири, као што су манастир Жича, задужбина Стефана Првовенчаног (основан почетком XIII века), Манастир Милешева, задужбина краља Владислава (основан у трећој деценији XIII века), манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша I (подигнут око 1265. године), манастир Градац, задужбина краљице Јелене Анжујске, супруге краља Уроша (подигнут у последњој четвртини XIII века), Пећка патријаршија, задужбина српских архиепископа (из XIII и XIV века), манастир Грачаница, задужбина краља Милутина (саграђен у другој деценији XIV века), манастир Дечани, из прве полoвине XIV века, коji је као своју задужбину и маузолеј основао Стефан Дечански, након чије је смрти радове наставио његов син Душан (из прве половине XIV века), манастир Раваница, задужбина и маузолеј Стефана Лазаревића (из XV века)...

Учени и богати Срби свом отечеству

Традиција задужбинарства није потпуно прекинута ни у време пет стотина година турске владавине. До праве обнове, међутим, долази буђењем националне свести и почецима борбе за ослобођење од Турака, у првој половини XIX века, да би највећи процват био између 1840. и 1940. године. За разлику од средњег века, сада су оснивачи задужбина и фондова, формираних најчешће при главним установама српске културе, били људи из свих друштвених слојева – успешни велетрговци и индустријалци, министри, професори, официри, владике, политичари…

На великој листи задужбинара међу првима је Сава Поповић Текелија, (1761–1842), племић, трговац, правник, филантроп, ктитор и добротвор, први Србин доктор права, председник Матице српске… који је уочио да је будућност Србије у уздизању тада непостојеће интелектуалне елите. Чим је у Пешти основана Матица српска (1824), Текелија је приложио "100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути". Потом је основао Завод за школовање српских студената – Фондацију "Текелијанум", поклонио му пребогату библиотеку, а Матици српској поверио старатељство. Њој, односно српском народу је пред крај живота подарио све – огромну уштеђевину, имања и куће у Пешти и родном Араду, у Румунији.

У Београду, неколицина трговца је подарилa граду најсјајније бисерe старог језгра престонице. Але не само то, и не само они.

Сима Андрејевић Игуманов је основао одбор који је преко Министарства иностраних дела финансирао целокупну културно-просветну активност у Старој Србији и Македонији – од школовања кадрова у Београду до плата за учитеље, подизања и одржавања школа и стипендирања ђака. У родном Призрену је подигао Богословско-учитељску школу, а у Београду задужбину, која је издржавала школу. Фонд Симе Игуманова је помагао и рад сродно оријентисаног Друштва св. Саве. Велика Игуманова палата на Теразијама 31, била је власништво фонда из којег су финансиране добротворне и просветне акције.

Другу, не мање лепу и корисну зграду завештао је Никола Д. Кики, у Кнез Михаиловој 50. Од његовог легата Београдска трговачка омладина је подигла болницу "Николе и Евгеније Кики за сиромашне и пострадале трговце" – данашња клиника за пластичну хирургију у Звечанској улици. После његове смрти, супруга Евгенија се посветила извршавању супругове воље и подигла палату "Кики", Дом трговачке омладине, на углу Цетињске 2 и Хиландарске 1.

Алекса Крсмановић, са братом Димитријем, свом народу је поклонио отмену, необарокну палату на Теразијама 34, која је била привремени двор српског суверена и у којој је првог децембра 1918. године проглашено уједињење српских земаља у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Поред Куће Крсмановића, граду је поклонио и хотел "Српска круна", у Кнез Михаиловој 56, у којој је данас градска библиотека. Део задужбине су и куће у Браће Крсмановића 11, 12 и 17, Косте Главинића 3 и 5, Карађорђевој 46.

Илија Милосављевић Коларац и Тома Вучић Перишић су установили Фонд за помињање оних који су изгинули за отаџбину, један од најстаријих у Србији. Коларац је помогао стварање Правне академије у оквиру Матице српске, а тестаментом 1878. године је основао фонд за Универзитет Илије М. Коларца и Београду оставио прелепу палату на Студентском тргу. Основао је и Књижевни фонд "Илије М. Коларца", за награђивања ћирилицом писаних дела Срба из свих "предела српских".

Најпознатији добротвор Београдског универзитета је трговац сољу капетан Миша Анастасијевић који је саградио прелепу палату, такође на Студентском тргу. Ово здање је годинама било једновремено седиште Велике школе, Народног музеја и Народне библиотеке, потом Универзитета, па Филозофског факултета, да би данас већи део здања био намењен Ректорату Београдског универзитета.

Лука Ћеловић Требињац, трговац који је учествовао у оснивању Београдске задруге, чији је био и председник, целокупну је имовину, процењену на око педесет милиона долара, оставио Универзитету у Београду. Поседовао је цео кварт око Економског факултета у Београду: зграде у Краљевића Марка 1, Јаворској 7 и 9, Карађорђевој 65, Загребачкој и Гаврила Принципа 16, Андрићевом венцу 2. Ћеловић је допринео и естетском уређењу Београда – некадашња Савамала, простор око Железничке станице, уређен је по узору на велике европске градове. Он је направио и велики парк поред Економског факултета, који је у то време био најлепши у Београду. Поред осталог, посебним фондом је обезбедио и рад академског певачког друштва "Обилић", о којем је бринуо од оснивања 1884. године.

Михајло Пупин, научник светског гласа, 1914. године је основао Фонд "Пијаде – Алексић – Пупин", из којег су на Светосавским академијама награђивани ученички домети у књижевности, историји, али и "гусларству с песмама које је прикупио Вук Стефановић Караџић". Пупин је утврдио и фонд за помагање црквено-школске општине родног Идвора, друштва "Привредник" и ђака пољопривредне струке из Војводине. Обезбедио је и задужбину за откуп српских уметничких дела и издавање публикација "српских старина" при Народно-историјско-уметничком музеју у Београду.

Један од највећих српских добротвора, председник Београдске берзе, члан управних одбора Народне банке и председник одбора Прометне банке, Београђанин Никола Спасић је у Првом балканском рату организовао помоћну болницу са свим потребним инвентаром. Своје луксузне палате у самом центру града, у Кнез Михаиловој 19, 33, 37, 47, Таковској 41, изложбени салон на старом сајму... завештао је у привредне и добротворне сврхе. Спасићева задужбина, основана 1920, финансирала је градњу и опремање данашње Градске болнице (1935). Задужбина је подигла још две болнице, једну у Крупњу, а другу у Куманову. На Палилули је уз основну школу сазидао велико обданиште. Велика средства издвајана су за посебан Инвалидски фонд Св. Ђорђа у Београду.

Ђока Влајковић, капетан у руској и српској војсци је сву имовину завештао држави Србији. Зграда са 32 стана и пословним простором у Влајковићевој 5, припала је Универзитету у Београду.

Обнова задужбинарства

На списку великих задужбинара у Београду налазе се Милан Кујунџић Абердар, који је оставио имовину Српској краљевској академији, имућни гвожђарски трговац Радован Лазић из Ваљева, који није желео да се "овековечи" подизањем какве упадљиве палате већ је основао "Књижевни фонд", Владимир Влајко Каленић, који је целокупну имовину завештао у добротворне сврхе. Посебно место припада Персиди Миленковић, која је трговачкој омладини оставила кућу у Добрачиној, а кућу у Змај Јовиној 5 завештала Београдском универзитету. Даровала је и Дом за сиротињу, у Табановачкој улици, две куће и вилу за збрињавање сиротиње и школовање деце, а виноград са вилом у Румунској (данас Ужичкој) поклонила је Црвеном крсту... Ту су и крунисане главе, краљеви Милан Обреновић и Александар Карађорђевић, краљица Наталија Обреновић... али и инострани донатори, као што је био Ендру Карнеги, амерички индустријалац шкотског порекла, из чијег је фонда подигнута зграда библиотеке "Светозар Марковић"...

У Новом Саду су Јован и Марија Трандафил целокупну имовину оставили Матици српској и црквеној општини, од чега је 1913. године подигнута данашња зграда Матице српске. Барон Милош Бајић, син богатог земунског трговца и Петрије, најстарије ћерке књаза Милоша Обреновића, финансирао је изградњу садашње гимназије Змај Јован Јовановић (саграђена 1860). Владика Платон Атанацковић, је оставио фонду Српске гимназије зграду у којој се данас налази Српска академија наука и уметности у Новом Саду.

У Сремским Карловцима, који су дуго били седиште Српске православне цркве и српске духовности уопште, највредније задужбине су оставили Митрополит Стефан Стратимировић (Патријаршијски двор, грађен између 1892. и 1897), патријарх Герман Анђелић (данашња зграда Прве српске гимназије, подигнута 1890) и патријарх Георгије Бранковић (Богословски семинар, грађен у току 1900. и 1901).

Данас у Србији има 110 задужбина, од којих је велики број, како стручно кажу историчари, неактиван. Ове године је започет важан посао на законском уређењу ове области задужбинарства и усклађивању са европским вредностима.