Оља за будућност…

У Београду је 24. јуна у 78. години живота преминула једна од најпознатијих српских сликарки Оља Ивањицки.

Текст: Милица Пауновић

Ћерка оца Василија Јаковљевича Васиљенка Ивањицког и мајке Веронике Михајловне Пјатровске, сликарка Оља Ивањицки (1931–2009), рођена је у Панчеву, одрасла у Крагујевцу, живела у Београду на месту с погледом на обалу реке Саве и замишљеног моста будућности који је у Ољиној визији представљао Капију Европе. Била је уважени грађанин наше планете...

Академију ликовних уметности са постдипломским студијама вајарства, у класи професора Сретена Стојановића, завршила је у Београду 1957. У огромном стваралачком опусу, више него довољном за један људски живот, цртала је и сликала прошло и садашње, а највише будуће, идући испред свог времена. Дато јој је било да види, запамти и прибележи, да каже преко цртежа, инсталација, портала, модних креација, записа, порука, поема... а понешто задржи… Пројектовала је нестварно. Препознала је космичку истину о Тесли, Његошу и Леонарду, доживљавала их као своје ближње...

Као млада уметница, заволела је Ендија Ворхола и поп-арт. Као једини стипендиста Фордове фондације са ових простора, 1962. је први пут дотакла тло Америке. Касније се, готово увек с пролећа, враћала у Њујорк како би обновила снагу да издржи силину навирућих идеја.

Још 1959. почела је да се дружи са себи сличнима, чудесним уметницима као што су Леонид Шејка, Миро Главуртић, Милован Видак, Светозар Самуровић, Милић од Мачве, Коста Брадић, Синиша Вуковић, Влада Величковић, Љуба Поповић, Дадо Ђурић,… архитектима, писцима, композиторима и филозофима окупљеним у уметничку дружину Медијала, која је, делујући увек у границама супротности, својим стваралаштвом и идеологијом стварала једну филозофију уметности која се базирала на синтези традиционалног и савременог, уз пуно уважавање личног стваралачког сензибилитета и аутентичног виђења света. Као врста андерграунд друштва, ова духовна породица се, као некакав планетарни систем окретала око Оље као свог зенита.

Била је отворена и спремна за нове тенденције зарад живота уметности, проучавала и откривала непознате галаксије, светове, анђеле. Свемирска агенција НАСА поставила је њено име у временску капсулу коју су сонде положиле на тло Марса..

У свом плодном уметничком животу Оља Ивањицки имала је 87 самосталних изложби. Ољине слике живе у Метрополитену у Њујорку, музеју Санта Барбара, Музеју савремене уметности у Београду, Музеју града Београда, Ровиња, Музеју Модерне уметности у Скопљу, Факултету Добс Фери у Њујорку… 1978. године добила је награду Фулбрајтове фондације у програму "Artist in residence". Југословенска публика изабрала ју је за најбољег сликара XX. века; 1995. године IBC Cambridge проглашава је за интернационалну жену године; 1999. IBC Cambridge уврстио ју је и у водећих 2.000 интелектуалаца света 1999, а 2001. у изузетне појединце XX века и водеће живе легенде света.

Била је заменик гувернера америчког Биографског института као и заменик директора исте институције у Кембриџу. Основала је Нишку уметничку фондацију.

Добитница је највиших државних признања у својој Србији.

Добро ослушкујући свој унутрашњи свет знакова писала је песме и сакупљала грађу која је настајала годинама. Објавила је дела Огледало љубави, преписке са Шејком, 1995, Олују мозгова (1998), песме и есеје Видела сам пре и после. Издато је неколико њених монографија међу којима су Оља, Леонардова кћи, Драгоша Калајића (1984) као и најновија монографија из пера британске историчарке уметности Су Хабард, симболичног наслова У очекивању немогућег, која је представљена недељу дана пре њеног одласка.

Правила је леонардовске – своје портрете будућности, сликала себе, често и друге, читала о Плејадама, непрестано гледала у звезде, комуницирала с људима са других меридијана, са животињама и инсектима које је тако живо цртала али их није показивала, тако они још живе тајно… као и још много тога сакривеног, јер велики део свог опуса није ни показала јавности.

Са великом креативном снагом била је посвећена архитектури. Говорила је да сликање архитектуре спасава сликарство. Њене архитектонске пројекте за будућност уважили су с дивљењем они који су разумели симболику њене визије. Чекала је свој мост за Београд – временску капију Европе, верујући да ће тај мост имати судбину као и Леонардови пројекти, јер им време није дорасло.

Као непоновљиву уметничку појаву која нам је припадала, иако Рускиња пореклом, несвесно себично али реално зацртали смо је као вечну, а она је то желела више од свега, да траје и не само док је ту на Земљи.

Боравила је у овом свету другачије од осталих, с нама загонетном, а њој јасном мисијом. За разлику од других великана који одлазе у историју, Оља иде у будућност, заправо већ је тамо.

Оља и Јат Оља Ивањицки је била међу првим уметницима који су се одазвали позиву Јата да учествују на аукцијама слика у авиону – "Галерији над Атлантиком". Учествовала је на другој аукцији, 14. марта 1980. године. Поводом обележавања седамдесет пет година Јата, Оља Ивањицки се, такође, одазвала нашем позиву и урадила је тематску слику за компанијски календар "Сан о летењу" за 2002. годину. Оља је била радо виђен гост у Јатовој ревији. Први велики текст о њој објављен је 1985. године, следећи фебруара 2005. и последњи, поводом обележавања годишњице Медијале, пре две године.