Грнчарија од ватре и времена

Израда грнчарских предмета на овим просторима има дугу традицију са обиљем техника, врста и облика. Грнчарија из села Злакуса у западној Србији и злакуски грнчари постали су познати не само код нас већ и у Европи, а неки кажу и у свету.

Текст: Златица Ивковић
Фотографије: Милан Мелка

У летњи сумрак који нечујно пузи по околишу, на ужареном огњишту злакуског грнчара Милојка Никитовића, борба не престаје. Светло пара таму, а под палацањем пламена назире се обрис скромног предмета од глине. Измењују се пуцкетање и тишина. Да ли се то чује ритам из срца земље, мука и радост, искуство, порука и памћење преузето од предака, или, како то понекад бива, у својој уобразиљи видимо којекакве слике у случајним формацијама облика и сенки које проноси ноћ – господарица тајни.

Док се на лончарском витлу рађа једноставни обрис, макар и најобичније саксије за цвеће намењен градском пазару, на глином облепљеним рукама које клизе по глаткој сфери предмета, препознаје се најстарија делатност човека у којој је сажета његова хиљадугодишња веза са земљом. А шта грнчар продаје кад на пијацу изнесе шарену породицу крчага, тестија, бокала, ибрика, чинија, чутурица, бардака...? Продаје, каже македонски песник Блаже Конески, "трагове свога додира, део своје и земљине топлине, ритам свога пулса и даха и шум својих тајновитих мисли", док окреће точак и смишља облик и боју предмета.

Споро печење глине на отвореној ватри, техника израде грнчарије стара више од четири века, јединствена код нас и на балканским просторима, сачувала се једино у селу Злакуса. Десетина породица у овом сеоцету у близини Ужица вековима брижљиво негује грнчарски занат и са колена на колено преноси вишестолетно познавање израде земљаног посуђа – судова, лонаца, црепуља, пржуља, сача... од природне глине и калцитног камена у којима се припрема храна изузетног укуса и мириса.

Осим печења на отвореној ватри, особеност злакуске грнчарије лежи у сировини за израду. Глина се копа у селу Врањани, северозападно од Пожеге, на дубини од два до осам метара. Затим се прерађује, меша са беличастим каменом – калцитом, који се вади у суседном селу Рупељеву из мајдана старог преко двеста година. Глина се меша с млевеним калцитом у размери један према један, што омогућава, како кажу грнчари, "зидање" веома великих форми. После печења, посуде се кале, односно умачу у кашу од кукурузног, јечменог или раженог брашна, а ови судови мрке боје служе за справљање надалеко чувених јела на огњишту.

Али није само грнчарија та због које би требало посетити Злакусу. Ово сликовито место, које тако брижљиво негује своју традицију, има и несвакидашњу душу. Сменом годишњих доба као у калеидоскопу мења се и крајолик, а издашна природа и гостољубиви људи несебично нуде дарове: ливаде, лековито биље, шуме јагода и печурки, воћњаке разноврсног воћа, а вредни домаћини првокласни домаћи мед, традиционалну ужичку ракију, слатко, сир, кајмак, пршуту...

Иако се још штошта може видети у Злакуси и њеној околини на којој природа није шкртарила, шетњу завршавамо у етно-парку "Терзића авлија", сеоском дворишту подно букове шуме. Плаво обојени прозори окићени су цвећем које завирује у собе, вртно биље слободно улази на врата, те вам се може учинити да сте се нашли усред бајке о Ивици и Марици, међу кућицама од марципана, само што се овде уместо слаткиша могу кушати разноразне ђаконије из ужичког краја.

Терзића авлија представља типично сеоско имање које је некада имало две куће, једну за свакодневни породични живот и другу у којој су примани и послуживани гости за славу и празнике и неколоко помоћних објеката. Пред почетак и за време Другог светског рата у једној од кућа радила је прва сеоска школа. Данас је у њој етно музеј и простор за сталне изложбе.

Пре три године у Терзића авлији одржана је оснивачка скупштина Етно удружења "Завичај" у оквиру којег раде фолклорне секције, изворне певачке групе, грнчарска, ткачка и ликовна секција, а могућности и планови за проширење програма су бројни.

И, да не заборавимо, Терзића авлија и Етно удрдружење "Завичај" организатори су и домаћини две велике манифестације које су по посећености и значају одавно прешле границе Србије: Сабора изворног стваралаштва "Злакуса у песми и игри" и културно- уметничке манифестације "Јесен у Злакуси".

Надомак Злакусе налази се Потпећка пећина са највишим отвором (72 m) у Србији. За туристе је уређен горњи део пећине у дужини од 555 метара до кога се стиже кружном стазом која се састоји од 700 степеница. У другом делу пећине, у којем се још увек стварају пећински украси, налази се велики број ходника, дворана и сала. По богатству пећинског накита Потпећка пећина спада у ред веома ретких крашких пећина.