Полуострво мира, мора и вина

Истарска малвазија и таласи. Тај слатко-киселкаст укус и умирујућу мелодију још увек ћутим у својим чулима...

Текст: Вања Савић
Фотографије: Милан Мелка

И месец дана од повратка с летовања, слике Пуле, Пореча, унутрашњости Истре, Ровиња и Бриона још су ми свеже у сећању. Не могу ни да се сетим свих врста рибе које смо пробали, али знам да су све оне пливале у добром вину. У белој малвазији, црвеном терану и десертном момјанском мушкату, док смо, ти и ја, уживали, купајући се у бистрој и освежавајућој сланој води. Опуштајући се на стеновитим, шљунковитим и каменитим плажама у видицима који су лутали обалама прекривеним густом шумом, градовима који су остајали иза нас и додирима неба с водом, далеко на хоризонту.

Пула нас дуго није гостила. Прошли смо аутобусом главном улицом, дотакли крајичком ока Арену и наставили магистралом ка Поречу, годинама уназад најпопуларнијем летовалишту у Истри. На риву у луку омеђену лукобранима и острвом Свети Никола стигли смо у касно предвечерје.

Светлост сунца полако се гасила у мору под ранохришћанском Еуфразијаном, седиштем истарске бискупије, па је обилазак три улице, колико их има у "граду мозаика", због великог броја шетача трајао нешто дуже. Ходали смо кроз масу сустижући туристичку групу, док је поречки песник Драго Орлић покушавао да нас упозна са основним подацима о историји и архитектури две хиљаде година старог града. Чини ми се да је говорио о периоду под Млечанима и бродовима који су одавде полазили на своје трговачке пловидбе ка истоку и земљама сладоледа и зачина. Говорио је о дрском и богатом Диоклецијану који се посвађао с патрицијима римског сената и саградио своју палату у Сплиту, спомињао Наполеона и најезду Турака.

За све то време, Пареска је господарила Истром. Не зна се зашто је баш Пореч имао законодавну власт, јер је Пула током историје увек била велики и главни царски град. Можда због тога што је покрштавање становништва Истре од бенедиктинаца започело баш ту, у Еуфразијевој базилици коју је у VI веку саградио Јустинијан покушавајући да оживи спој Источног и Западног римског царства. Мозаици које смо видели у унутрашњости цркве спадају у најлепша дела византијске уметности. Базилика је посвећена вазнесењу Богородице, а њеном комплексу припадају и жупна црква, сакристија, крстионица, звоник и бискупски двор. На прави начин доживели смо их сами следећег јутра, кад су се уске улице око Округле и Петоугаоне куле из средњег века испразниле. Римским плочницима пролазио је тек покоји од житеља одмарајући се од најезде туриста и њиховог целовечерњег провода.

Излетом у унутрашњост полуострва до најдубљих детаља проучили смо винску, али и гастрономску карту Истре. Више пута пресецајући долину реке Мирне, стигли смо у Момјански крас, пред Ливадску шуму у којој се беру тартуфи. Ову најцењенију врсту гомољике траже за то посебно обучени пси, а продају се по цени од хиљаду евра по килограму. Уз локалну тестенину, истарске фуже преливене топљеним сиром и тартуфима, у подне смо попили и прве винске капи тог дана. На само десет километара од мора, винове лозе малвазије, терана и мушката посебно успевају, дајући посебан укус аутохтоним сортама вина. Оно је наставило да тече нашим венама, преливајући белу паштету од бакалара, шкољке – капице светог Јакова и зубаца спремљеног у земљаном пекачу, све до ране вечери, када смо пролазећи поред дванаест километара у копно усеченог Лимског залива ушли у Ровињ.

Град окружен бројним острвима од којих је највеће Света Катарина, дочекао нас је фигуром Свете Еуфемије на торњу истоимене цркве саграђене 1736. До ње смо стигли прошавши кроз Балбијев лук, врата старог Ровиња чије уске уличице датирају у трећи век наше ере. Њима нас је водио твој стари пријатељ Адријано дочекавши нас на малом ровињском молу, пред којима од бројних паркираних јахти и бродића, море једва и да долази до изражаја. Док смо се провлачили поред зидова кућа, мимоилазећи се с пролазницима, открио нам је тајну ровињске манештре (истарске густе чорбе од пасуља, кукуруза и димљеног меса). Она је овде најукуснија јер домаћице додају пршуту једна другој преко улице, са прозора на прозор, једноставним отварањем шкура, под димњацима који су посебна атракција градића у Валдибору. Оџак за сушење меса понос је сваког домаћинства и посебно се обликује и прави с великом љубављу.

До мола смо стигли прошавши кружном Улицом светог крижа, поред стуба с крстом на каменитој обали до које су, осамстоте године после Христа, из Каледоније допловиле мошти великомученице Еуфемије. Укрцали смо се у традиционални ровињски рибарски чамац "батан" и прошавши поред катамарана, који за сат и по стиже до Венеције, коначно видели Ровињ из праве перспективе. Зграде у луци су у директном контакту с морем. Из њих вире станари из својих домова, туристи из изнајмљених апартмана и људи који седе у неком од кафића опуштено испијајући своје пиће.

Док нас је стари барба Ђордано, веслајући у стојећем положају са два весла, довозио до етно-конобе, на пучини су нестајали велики, модерно опремљени рибарски бродови. Тек покоји ферал распредао је своју мрежу ближе обали, јер је ноћ која нас је полако сакривала, доносила нешто тамније облаке. Али већ следећег тренутка били смо у спачији "Батан", дочекани истарском гитаром и битинадама, старим рибарским акапела песмама. У тој старој рибарској гостионици у правом светлу су нам се приказале етничке и језичке карактеристике Истре, потпуно различите у односу на преостали део хрватског Јадрана. Музичари су били обучени као да су дошли из Тоскане, а песме су углавном певали на италијанском.

Адријано нам је објаснио да је то тако због сталних промена царстава и држава под којима је Истра током историје живела. Миграције становништва биле су честе, а језик се вековима мењао и прилагођавао хрватским, италијанским и понегде словеначким наречјима. Данас се у Истри говори пет различитих дијалеката, па се и житељи суседних села понекад тешко споразумевају. Зато готово сви говоре и знају италијански.

Ровињ смо напустили у раним јутарњим сатима, кад смо се са Сашом, шофером с тетоважом "ЈНА 30. I ‘74" под левом подлактицом, одвезли пут Бриона.

Брионски архипелаг је, као и читаво полуострво на крајњем северу Јадрана, прича за себе. У једином националном парку у Истри, који је за посетиоце отворен 1984, Јосип Броз је још увек главни јунак. Како за становнике Фажане, из које смо трајектом запловили ка Брионском острвљу, тако и за све оне туристичке раднике који због посла периодично тамо бораве. Неки од њих, они старији, још увек предано чувају успомену на Тита и то се види по њиховом односу према свему што је маршал некадашње Југославије оставио за собом. Виле Јадранку, Брионку и Белу вилу, велики сафари парк са дрвећем из Јапана, Сибира, Либана, Аустралије, Америке и животињама које су Титу поклањали страни државници посећујући га у његовом одморишту. Још је ту и тиркизнозелени кадилак који је 1952. стигао као поклон из Детроита и Музеј посвећен Брозу. Нарочито је занимљиво острво Ванга или Красница које је управо Маршал први настанио и на њему најрадије боравио.

Али, на Великим и Малим Брионима са 14 острва у свом архипелагу, као и у целој Истри, још се назиру и трагови Римљана, који су овамо дошли у I веку наше ере затекавши ту илирско племе Хистре, прве становнике ових крајева. Остаци дворца из римског доба, Венериног храма, купатила и винарије дочекали су и нас, као што су, вековима, редом сачекивали Словене, Млечане под којима је Истра живела пет векова, Аустроугаре чија је одбрамбена тврђава и даље ту, а пут на Брионима се и даље користи, Италијане под којима је читаво полуострво било од 1920. до капитулације Мусолинијевих црнокошуљаша и доласка немачких официра 1943. који су управо са овог острва планирали своје пловидбе и бекство у Аргентину.

Све је то пролазило покрај нас, док смо возићем обилазили острвље слушајући Марију, туристичког водича како говори о традицији играња голфа на посебно погодној црвеној земљи, посетама Томаса Мана, који је овде писао Буденброкове и Џејмса Џојса, који је предавајући енглески језик у Пули често долазио на Бријуне, како се овај архипелаг зове у Хрватској, Роберту Коху и Алојзу Чуфару који су излечили острво од маларије и припремили га за лагодан боравак Јосипа Броза. За посете Фидела Кастра, Че Геваре, Насера, Нехруа, Индире Ганди, Крлеже, Луја Адамича, Елизабете Тејлор, Ричарда Бартона, Софије Лорен и прве жене астронаута Валентине Терјешкове. Када смо неколико дана раније Јатовим АТР-ом слетали на пулски аеродром, још увек нисмо знали да је управо са те писте Маршал најчешће полетао својим авионом, одлазећи у пријатељске посете широм света.

Јатом најбрже до Истре Јат Eрвејз на линији Београд–Пула лети од 3. јула до 31. августа ове године. Летови између Београда и Пуле обављају се два пута недељно, а трају један сат и тридесет минута. Авион АТР 72 полеће из Београда четвртком у 12.50, а слеће у Пулу у 14.20 сати. Повратак из Пуле предвиђен је за 15.10, а долазак у Београд у 16.40. Недељом Јат полеће за Пулу у 8.55 сати. Долазак у Пулу предвиђен је за 10.25, повратак у 11.50, а слетање у Београд у 12.45 сати.

Летовање у Ровињу Јат Ер Лифт у својој богатој и разноврсној понуди за ово лето има и повољне осмодневне туристичке аранжмане у Ровињу. Све додатне информације могу се видети на сајту www.jat-airlift.co.yu, као и позивом телефона + 381 11 3232-179 или слањем мејла на airlift@jat.com. Од 7. јула Јатов туроператер налази се на новој адреси у Булевару краља Александра 17, код цркве Светог Марка.