Поезија је последње уточиште

Протеклог месеца у Београду је боравио један од најпознатијих аргентинских писаца, Хуан Октавио Пренс. Повод Пренсовог доласка у Србију било је учешће на књижевној манифестацији "Дани Васка Попе", која се традиционално одржава у Београду и Вршцу.

Текст: Мила Милосављевић
Фотографија: Александар Анђић

Хуан Октавио Пренс је у раној младости, као тек свршени професор шпанског језика и књижевности, у Београд дошао као политички емигрант. Било је то почетком шездесетих. У Београду је провео девет година, предајући на универзитету. Данас живи у Трсту, у Италији где ради на тамошњем универзитету. Љубав према Београду, пријатељство с Васком Попом, Миодрагом Павловићем, његовим српским студентима, па и Скадарлији Хуана Октавија Пренса чини пре домаћином него гостом српске престонице

Како доживљавате Београд данас, будући да сте пре четири деценије живели у овом граду?

– Дуго сам живео и Београд је постао један од мојих градова. Овде сам на неки начин постао и зрео човек. Упознао сам вашу књижевност, превео неколико песама из циклуса Краљевића Марка, дружио се с песницима Васком Попом, Миодрагом Павловићем, Бором Радовићем... Поезија коју су они писали на највећем је европским нивоу. Пошто смо били пријатељи и дружили се дуго година, упознао сам и боемски живот града. Сматрам да је Београд један од европских градова у којем се увек нешто догађа, где има много културних манифестација. Овде је и обичан човек са улице на неки начин везан уз културу, град има неку културну атмосферу која превазилази специфични литерарни миље.. За време мог боравка у Београду предавао сам студентима који су сада познати у културном животу, попут Коље Мићевића, Гордане Ћирјанић, Бранислава Прелевића,.... глумца Петра Божовића. Због свега тога могу да кажем да је за мене Београд град домаћин.

Шта вас је у Београду највише привлачило?

– Ја сам се овде увек осећао као прави Београђанин. Много волим београдски кафански живот који и данас постоји. Шездесетих сам се година често виђао са Васком Попом, Миодрагом Павловићем, Дубравком Нешовић и сликарем Маскарелијем у кафани "Три шешира". Онда је била мало другачија него данас, али још није изгубила ону изванредну чар коју је некад имала. У Београду сам се осећао слободно и безбедно и овде остварио неколико великих жеља у свом животу.

Како сте у то време овде били прихваћени као писац?

– У Београду сам увек био добро примљен песник и писац. У Србији сам објавио четири књиге, затим, превео сам неколико антологијских песника бивше Југославије. До сада сам написао десет књига поезије, три романа, три књиге есеја, преводио сам доста, приредио на десетине антологија у којима су заступљени песници из бивше Југославије. Иначе, последња моја књига објављена у Србији је роман "Господин Крек", у издању Просвете, а у преводу Гордане Ћирјанић. То је књига која је у Шпанији и целој Латинској Америци добила одличне критике. Српски превод је иначе први, а ускоро ће се "Господин Крек" појавити и на италијанском.

"Господин Крек" је пун загонетки?

– И у интервјуима ме питају да објасним некезагонетке. Ја само могу да кажем да оно што читалац не зна не зна ни писац. Личност коју описујем и која стварно постоји чудна је не само за читаоца, већ и за мене. Ја се и сам питам.

Како бисте описали, представили своју поезију, свој поетски исказ, језик?

– Моја поезија је доста иронична и цинична. Она није права, лидерска поезија, већ је нека врста епске поезије свакодневног живота. Мислим да она изражава мој поглед на свет. Да бих вам казао нешто о мојој поетици казаћу вам нешто о мојој песми која има наслов "Нужни предговор" у којој кажем да са речју треба бити крут, оштар. Не сме јој се дозволити нежност, реч не сме да импонује човеку, већ је сасвим обратно, јер ако му реч дође до главе, он је, онда, изгубљен човек. Човек мора да буде окрутан према речи, не сме да дозволи да реч заузме његово место. И песник је само човек, као и сваки други. Он не сме да мисли да је посебан зато што пише песме, јер свако, у свакодневном животу, био тога свестан или не, направи понеки стих који не запише. Направи оно што ја зовем "поетски фонт". То може бити неки поглед, неко руковање, било шта. Песник само треба да буде пажљив и да ухвати то нешто из свакодневног живота. Ако се то заустави, нема поезије.

А ваша проза?

– Исто је и у мојим романима. Ја не могу да не будем ироничан, јер је иронија обавезна компонента мог погледа на свет. У Београду сам имао веома добре услове за писање и доста тога сам баш овде написао. Друго, то што сам познавао ваш језик помогло ми је да упоредим све оно што је написано на шпанском са оним што је написано на српском. Пошто је српски језик синтетичан, док је шпански језик аналитички, дозвољавао ми је да видим шта је то што је сувишно док пишем на шпанском. Шпанци су дивни људи, весели, али, мислим, и сувише реторични.

Како видите улогу поезије?

– Поезија је жанр крајњег спасавања, последње уточиште. Као пример споменућу несрећне мајке из Буенос Ајреса чији су синови били осуђени на смрт. Када су пале у очај, почеле су да пишу поезију иако је никад пре тога нису писале. Кад неко ко никад није писао поезију почне да се изражава у стиховима, то значи да поезија има велику моћ. Једне италијанске новине су објавиле да је написано десет хиљада песама када је победио неки њихов спортски тим. Значи да у великој радости, као и у великом очају, човек употребљава поезију да се изрази. Поезија је једини жанр у књижевности који неће никад нестати, јер је у основи сваке културе. Стих се памти, па су зато и неки службени списи, државна документа били писани у стиху. Ако пропадне песма, поезија ће и даље да живи. Можда је тешко да запамтите један одломак из неког романа Црњанског, али ћете лако да запамтите неколико песама. И то је предност поезије.

Да ли сте имали своје узоре у књижевности?

– Када сам био млад Борхес ми је био узор и то је било и добро и лоше, јер док је он био жив, припадао је старијој генерацији, а нова генерација писаца остала је у тој "млађој" и са седамдесет година. За њега смо сви ми били млади писци, млађа генерација.

Шта је то што спаја наш и ваш народ? Који су то заједнички именитељи наших менталитета?

– Волимо да уживамо, поседујемо смисао за хумор, озбиљни смо али не превише, баш онолико колико треба. Мислим да је важно рећи и да су то народи који певају. Темпераментни смо, ценимо пријатељство. Понекад и сувише, јер испада да је пријатељство понекад важније и веће од љубави.Волимо и лепе жене. Код нас у Аргентини има много лепих жена, што је ваљда резултат генетске мешавине. Оно што нас такође приближавајесте да смо веома брижни према деци. Слични смо и у некој врсти хаотичног смера према неким стварима. Склони смо да понекад искомпликујемо ствари које уопште нису компликоване.

Како је Хуан Октавио Пренс постао писац? Шта је било пресудно?

– Сви су мислили да ћу се бавити музиком. Свирао сам већ са шест година. Моја наклоност према музици је била велика, али у гимназији се догодило нешто што је заувек одредило моју судбину. Имао сам професорку Марију која је и сама била песникиња, а уз то веома лепа жена. Ја сам се у њу заљубио. Почео сам да више волим књижевност него до тада, а она је маестрално умела да ту моју љубав усмери ка писању. Захваљујући њој објавио сам прву приповетку, но то је био на неки начин подстицај споља, али, ја мислим да је нагон за писањем увек постојао у мени.

Шта је за вас писање?

– Имати неку равнотежу у релацију здравља и болести. Пишем да бих знао докле сам стигао . То је нека врста меморандума. Када пишем осећам се тако сигурним као кад обријан изађем на улицу.

Постоји ли књижевна награда која вам је најдража?

– Добио сам више награда за свој рад, а најдража ми је "CASA DE LAS AMERIKAS".