Ко коси, а ко воду носи?

Планини Рајац, која се налази на крају венца Ваљевских планина, прошарана шумарцима и шареним цветним ливадама, стари путописци су дали име замишљајући да би баш тако могао изгледати рај.

Текст: Горан Вучић
Фотографије: Милан Мелка

Такмичење косаца на планини Рајац одржава се у првој недељи по Петровдану (15. јула), а датира од давне 1892. године кад је одржан и први народни вашар.

Од 1965. године "Косидба на Рајцу" је постала позната туристичка манифестација, те планину Рајац, ову "српску лепотицу", домаћи и страни туристи највише памте и препознају управо по овој народној светковини. Косидба на Рајцу традиционално обележава крај тешког и мукотрпног посла у овом сточарском и живописном крају. Некада је то била прилика да се косци уз "прела" друже, уговарају послове... а девојке ашикују с каквим наочитим ђувегијом.

Зато и не чуди што је припрема коса за такмичење међу косцима прерасла у прави мали ритуал – белегије из вондира око паса у тежачким рукама лете по светлом челику и блеском откивају оштрицу алатке.

Подне је. Колона креће ка косишту. Прво иду водоноше, обично су то лепе сеоске девојке у народним ношњама које носе тестије с водом. За њима, поносни домаћин косидбе – ђидлија, а иза њега колона косаца у белим кошуљама, сламеним шеширима и резбареним дрвеним косиштима на откованим косама. "Коса, пушка и жена се не дају на зајам", каже народна пословица!

Сваке године у време косидбе на Рајцу све је више посетилаца и њихов се број мери десетинама хиљада. Прошле године било их је око 40.000, од оних најмлађих до најстаријих, обучених у традиционалне српске ношње, па до репера с качкетима "на пола дванаест".

Светковина започиње тако што распевана колона стиже до обележених терена и заузима места где ће бодрити своје јунаке:

"Ој косачи, где ћемо на мобу,
Ил’ на Рајац ил’ на Добру воду..."

Сам догађај састоји се од ревијалног и такмичарског дела. У ревијалном делу бира се "ђидлија" – косац који ће следеће године бити домаћин косидбе – и најлепша водоноша. Избором најлепше водоноше и новог домаћина долазимо до финала такмичења за златну косу. Након узвика "сад!", косци у белом започињу својеврстан плес. Оцењује се брзина, ширина и квалитет откоса. Публика навија из свег гласа.

На ливади се виде само одсјаји челика у трави која пада у сноповима и чује се фијук коса, звуци који се једино овде могу чути. После косидбе следи проглашење победника. Победити може само један. Двадесетак најбољих косаца стежу резбарена косишта својих коса док очекују одлуку жирија. Сада је већ све утихло и једино трепери јулски ваздух над тврдом, усахлом, последњом, овогодишњом травом.

После проглашавања победника следи косачки ручак на ливади уз звуке лимене музике. Општенародно весеље траје док ноћ полако осваја Рајац. Осећа се дух старих времена, дух моба се одржао и као да га вече на планини, без тишине ветра, уморним косцима изнова враћа.

Смотра "Косидба на Рајцу" има међународни карактер и до сада су на њој учествовали косци из Велике Британије, са Исланда, из Румуније, Русије, Холандије, Мађарске... Сваке године учествују и најбољи косци из Републике Српске и Црне Горе. Певачке групе из околних села које учествују у овој познатој туристичкој манифестацији обучене су у народне ношње, а ручак од традиционалних српских јела служи се на ћилимима и белим чаршавима.

Рајац је удаљен од Београда 100, а од варошице Љиг 12 километара. Надморска висина се креће од 600 до 849 метара. Клима је блага, а просек температуре у августу креће се око 20 степени Целзијуса. Рајац одликује карактеристична биогеографска разноврсност. Неки вегетациони типови везују се уз долине и падине, а други за површи и падинске стране. На највишим пределима је висока планинска вегетација, а на Рајачким ливадама расте велики број лековитих биљака. Планина је чувена по историјским догађајима од којих је најпознатија "Колубарска битка" из Првог светског рата.