Израел

– Израел је лепа, занимљива и странцу помало чудна земља – рекао је амбасадор Србије Миодраг Исаков групи београдских новинара, који су у организацији израелског Министарства за туризам посетом Јерусалиму завршавали свој пут по Израелу. – И свет се одавде боље види него са било ког другог места, чим научиш да гледаш на прави начин – заокружио је амбасадор Србије у Израелу своју мисао.

Текст: Милош Рајковић
Фотографије: Милан Мелка

Седели смо у башти хотела "Mount Zion" коју је крај маја обасуо слаповима јасминовог цвета. Као на длану виделе су се зидине старог града. Небо је било плаво, али је та боја непоновљива и неописива. И ни над једним градом није таква. Сигурно. – Да – наставио је господин Исаков, и комуникација с Богом је одавде лакша. Ма како га звали. Овде сте му најближе. Иначе, господин Исаков је дошао да се види с новинарима из домовине и још једним поводом. Током вечери коју су они провели у Тел Авиву – где је Амбасада – одржавао се семинар на којем су учествовали амерички Јевреји и наши људи који живе у Америци на челу са др Срђом Трифковићем, а сви заједно покушавајући да у значајним америчким институцијама лобирају за останак Косова у саставу Србије.

Пут по Израелу почели смо из Тел Авива. То је туристичка прича. Хотели са сазвежђем изнад имена. Луксуз, дуге пешчане плаже уређене по светским стандардима. Чињеница да је тај град административни, политички и економски центар земље, апсолутно не ремети мир туриста који уживају у лепотама Медитерана.

За ширу историјску причу о Тел Авиву – пун назив је Тел Авив Јофа – који је настао око древног града Јафе историјски значајног и Јеврејима али и Хришћанима, јер је из њега Апостол Павле кренуо у ширење вере, овде је премало простора. На крају крајева, ово је град окренут будућности, град који мора да се наметне у сваком смислу, јер ће га увек поредити с неупоредивим Јерусалимом, а савременом Израелу треба функционална престоница, што Тел Авив сасвим сигурно јесте. Ако се буде даље развијао као туристички центар, постаће као такав и препознатљив и занимљив туристима из већег дела света.

Након Тел Авива крећемо на пут. Госпођа Села Варда, рођена Новосађанка која деценијама живи у Израелу, била је наш водич и наш домаћин. Пут је и напоран и занимљив. Додуше, госпођа Села Варда је на самом почетку морала да рашчисти са српском новинарском братијом основно питање: Хоћемо ли видети све што нам време допушта или ћемо се понашати као туристи који би да уживају у мору и шопингу? Прва опција је победила за прса.

Програм је био веома богат а распоред прилично згуснут па смо понекад имали утисак да се само возимо климатизованим минибусом и тек накратко излазимо ради обиласка историјских и културних знаменитости. Но вредело је сваке капи зноја. После Тел Авива обилазимо Цезареју, град с древном луком. Данас је то туристички центар с изузетно очуваним споменицима, попут амфитеатра, који сведоче о бурној историји овог града.

Поред поука које се могу извући из историје Цезареје, постоји још једна која одмах упада у очи. Начин презентације града уз примену најсавременије технологије каква се ретко где може срести. На такозваним тачскриновима налази се спектар епоха и личности чијим се избором добија презентација на видеобиму. Кратким филмовима глумци у костимима епохе о којој је реч, проводе посетиоца кроз историју и културу ове кроз векове значајне медитеранске луке. Ово искуство могло би да буде поучно многим туристичким посленицима и са наших простора. Калемегданска тврђава ми је прва пала на памет.

Потом Хаифа. Лучки и индустријски центар. Овде сазнајемо да комплетна изрека с почетка текста гласи: "In Jerusalem pray, in Tel Aviv play, in Haifa work", или: "У Јерусалиму се моли, у Тел Авиву се забављај, а у Хаифи ради."

Мртво море је била следећа станица на нашем путу. Луксузни хотели са комплексима базена у којима се може нормално купати. Оно, упркос својој лековитости, због огромног салинитета, па самим тим и густине, не дозвољава пливање већ само потапање и, у најбољем случају, плутање. Тако је најбоља комбинација купање у базенима ради уживања са повременим уласком у море удаљено само двадесетак метара, ради лековитог дејства његове воде.

А онда Масада, после Јерусалима најпосећеније место у Израелу. Иродова вила на стени, коју би било тешко саградити и уз савремена технолошка достигнућа, последње јеврејско упориште пред најездом Римљана, три године брањено до последњег човека. Прича о непокорности и хероизму, тако блиска нашој епици. Данас је то место које жели да посети сваки Јеврејин, ма где живео. Све преко овога водило би, по утиску које је Масада оставила на аутора ових редова, у много шире новинарске, па можда и литерарне форме. А можда и поређења... На путу за Јерусалим зауставили смо се на реци Јордан. Није то баш оно место на којем је Јован Крститељ крстио Христа, али то не утиче битно на утисак који остаје.

Индивидуална и колективна крштења, гужва коју стварају туристи жељни да се бар умију водом са свете реке. У плиткој води уз саму обалу има толико риба, очигледно навиклих на људе, да то напросто не можете а да не приметите.

Назарет. Историја позната – утисак неочекиван. Можда је то најбоља припрема за Јерусалим. Измешаност вера и нација, живот који незадрживо куља, обиље звукова, мириса, туристи и домаћини хаотично помешани, први у жељи да што више виде, други да из тога извуку корист. Чују се сви језици света, Хришћани који хрле ка храмовима, Муслимани који то посматрају пре свега из трговачког угла...

– Има ли у Назарету атеиста? – упитао је један колега госпођу Селу!

Насмејала се и слегла раменима. Било је то прво и једино питање на које током нашег седмодневног путовања, није имала јасан одговор.

Потом обилазимо кибуц који захваљујући извору воде изгледа као најлепши врт, јер је растиње током протеклих деценија доношено из целог света. Домаћин, египатски Јеверјин, који је ту од педесетих година прошлог века, од оснивања, са нескривеним жалом констатује да је тај модел живота превазиђен. "Ускоро ће почети са приватизацијом и објеката у кибуцу. Али нема везе, нешто ће остати, неколицина нас старијих неће отићи..."

Госпођа Села нам објашњава да је крај кибуца као институције почео кад су деца из својих спаваоница почела преко ноћи да прелазе у родитељске домове. Онда је почела сепарација породица, а остало је учинило време па је све остало на нивоу експеримента...

Затим, Јерусалим, град свих градова. Ма колико се спремали, проучавали и читали, бивате изненађени. Кад видите Јерусалим упитате се како је могуће да то нисте учинили раније. И пожелите да се вратите. Ето, толико за ову прилику.

И на крају поново Тел Авив.

Јадвашем. После обиласка најзначајнијег јеврејског музеја и емотивних удара које он неумитно изазива, начас имате утисак да је то рана којој овај народ никада неће дозволити да сасвим зарасте и претвори се у избледели ожиљак. Али није, Јадвашем је ожиљак на лицу читаве једне цивилизације, видан док те цивилизације буде било.

На самом крају, пред повратак за Београд, господин Јехуда Шен, директор у Министарству туризма Израела, приредио је вечеру за новинаре из Србије. Енергичан и елоквентан, препоручивао је храну која је иначе у Израелу одлична, бирао вина, нека веома добра, вешто се распитивао о утисцима које носимо. "Туризам је у великом делу остваривање снова и туриста и њихових домаћина", остала ми је у сећању његова реченица.

Закључак се намеће сам: Израел је земља коју треба видети, Јерусалим је град који се мора видети. Између је простор за размишљање.

Авиони Јат Ервејза редовно полећу из Београда за Тел Авив средом у 17.30 и недељом у 23.35 сати. Повратни лет средом предвиђен је за 23.35 и недељом за 18.15 сати по локалном времену