Златар је једна од најлепших планина Србије, у чијем су имену сажета сва његова богатства: густе четинарске шуме, мирисне ливаде на којима се беле стада оваца, спој медитеранске и планинске климе, благотворни ваздух обогаћен терпентином и озоном, бескарајни видици...

Текст и фотографије: Светлана Дингарац

Недавно проглашена за ваздушну бању, ова планина са 2000 сунчаних сати годишње, права је фабрика црвених крвних зрнаца и изузетно погодна за развој спортског, рекреативног, здравственог, ловног и сеоског туризма. Ипак, највеће богатство Златара свакако представљају његови житељи, поносни и срдачни горштаци, који су до данас сачували своје народне обичаје, легенде и исконске вредности. Бити њихов гост, пробати специјалитете по којима су надалеко чувени и чути приче о прохујалим временима, представља незаборавно искуство које се нигде другде не може доживети.

Са ренџером специјалног резервата природе "Клисура реке Увац" и снажним момцима из клуба атрактивних спортова "Златарски вукови" крећем у необичну авантуру по Златару и његовој околини. Полазна тачка је Нова Варош, помало заборављени планински градић са свега 10.000 становника.

Стешњена између стрмих планинских страна, Варош је одувек била на раскрсници путева између истока и запада. Била је незаобилазно одмориште каравана и место кроз које се више пролазило, а ређе живело у њему. Тако је остало све до данашњих дана, када већина туриста Нову Варош памти тек као успутну станицу на путу према приморју. Само прави љубитељи природе знају да се овде крију нека од најатрактивнијих природних богатстава Србије: столетне шуме Златара, Ушачки пећински систем дужине преко шест километара, три прелепа језера и скоро 1000 m високе литице кањона Милешевке. Моји водичи, одлични познаваоци терена, тврде да пред свим тим лепотама предњачи мистериозна и непоновљива клисура реке Увац куда смо се и ми најпре запутили.

Возећи се туристичким бродићем који сече хладне воде Увачког језера, слушам приче о Увцу у доба док је још био брза и дивља планинска река. Због великог хидроенергетског потенцијала, данас се на њему налазе чак три вештачка језера, Златарско, Увачко и Радоињско. Недавном одлуком Владе Србије читаво ово подручје проглашено је специјалним резерватом природе јер се у њему налазе станишта белоглавог супа, једне од најређих и најугроженијих птица у Европи. Белоглави суп, са распоном крила од скоро три метра, прави је краљ небеских висина. Због своје импозантности одувек је изазивао поштовање, а његов лик је често коришћен као симбол српске средњовековне властеле. У народу су се и данас задржала веровања о магијским моћима ове птице. Прича се да суп може предвидети олују, растерати облаке, предосетити несрећу и смрт, али заправо то је изузетно безазлена и корисна птица која се храни угинулим животињама и која је човековом немарношћу доведена до руба опстанка. Док двогледом мотри на младунце белоглавих супова који несигурно извирују из гнезда постављених високо на стрмим литицама клисуре, ренџер ме упознаје са строгим правилима понашања која важе у резервату.

Након четрдесетак минута вожње, пролазимо поред остатака такозваног Немањиног града, о коме је до данас сачувано веома мало података. Претпоставља се да је ово утврђење било једна од станица на караванском путу који је у средњем веку пролазио овим крајевима. У његовом подножју налази се отвор Ледене пећине која са својим дворанама, сифонима и богатим пећинским накитом представља најинтересантији део Ушачког пећинског система, друге по дужини пећине у Србији.

Наједном, брујање снажних мотора најављује долазак џипова "Златарских вукова" и нове етапе нашег путовања. У овим моћним машинама ручне производње прокрстарићемо читав Златар од Водене пољане на североистоку, где се налази лепо уређен објекат Србијашума, па све до тешко проходног кањона Милешевке који опасује ову планину са југозапада.

Успут застајемо у селу Радијевићи да бисмо обишли цркву брвнару која је због свог неуобичајеног архитектонског решења проглашена за споменик од изузетног значаја. Док палимо свеће, љубазни домаћин Илија прича нам о настанку цркве и свом претку, свештенику Василију Пурићу, који је 1808. год. подигао цркву упркос изричитој забрани турских власти. Да би се сакрила њена права намена саграђена је са свим одликама типичне старовлашке куће као што су подрум, такозвана магаза и баџа на крову, и по томе је јединствена у Српској цркви.

Гостопримство се на Златару не одбија, па прелазимо у кућу наших домаћина која се налази у непосредној близини. И док слушамо легенду о Крилатом Рељи, хладним, дугим зимама и хајкама на вукове, Илијина супруга Дана нам износи чувене златарске ђаконије: хељдопиту, паприке у павлаци, говеђи пршут, слатко од шумских јагода и ракију од дивље крушке. Ова вредна планинка нарочито је поносна на свој сир за који је добила награду на Сиријади, такмичењу за најбољи сир у Рашкој области, које се сваке године одржава у оближњем селу Штиткову.

Иако нам је тешко да се опростимо од срдачних домаћина, морамо да кренемо даље, јер нас чека још много тога што треба видети и обићи. И док се за нама вије читав облак прашине, у џиповима као на каквим неоседланим коњима, јуримо кроз густе златарске шуме, спуштамо се низ јаруге и долине, пресецамо потоке и пропланаке. Најзад, потпуно растрешени долазимо до понора кањона Милешевке. На његовим литицама које достижу висину од скоро 1000 m, налазе се станишта Панчићеве оморике као и омања колонија белоглавих супова. Због тога је овај изузетно атрактиван и тешко проходан кањон дужине 20 км стављен под заштиту државе. На самом излазу из кањона, попут каквог џиновског орловског гнезда, стоје рушевине старог града Милешевца из XIII века. Приступ утврђењу је могућ само са јужне стране, од села Хисарџик, док се преостале три стране окомито спуштају у кањон реке. Подно његових зидина налазе се пећинске испоснице у којима су у средњем веку обитавали калуђери из оближњег манастира Милешева. Овај манастир, који је једно од најзначајнијих духовних и уметничких средишта у историји српског народа, уједно је крајња али и најсветлија тачка нашег пута. Подигао га је краљ Владислав Немањић у првој половини 13. века, да би већ 1236. год. преношењем моштију највећег српског светитеља и оснивача Српске православне цркве светог Саве, постао извор светосавља. Упркос честим разарањима у доба ропства под Турцима, Милешева је одолевала несрећама, обнављала духовни живот и уметничку делатност. У манастиру је радила једна од најстаријих српских школа, као и штампарија која је била сакривена у самој припрати цркве. Фреске у манастиру Милешева, нарочито портрет светог Саве као и Бели анђео на гробу Христовом, представљају права ремек-дела српске и европске уметности XIII века. Интересантно је споменути податак да је лик милешевског Белог анђела био прва слика која је сателитским путем емитована између Европе и Америке као и да је у оквиру NASA програма потраге за новим цивилизацијама послат ван граница сунчевог система.

Уз звуке звона који снажно одјекују са манастирског звоника, поздрављам се са мојим водичима с обећањем да ћу поново доћи. Збогом, до следећег виђења, до нове златарске авантуре која тек треба да се исприча.