У свету науке, др Миодраг Стојковић има реноме којим данас може да се похвали изузетно мали број истраживача. Кад би га лаик, међутим, питао шта он заправо ради, наш саговорник би му одговорио: "Покушавам да разјасним биолошке механизме раног људског развоја, шта изазива неке болести и како им стати на пут."
И кад већ помињемо рани људски развој, питамо др Миодрага Стојковића какво му је било детињство, шта је оно најлепше што је упамтио, има ли и ружних успомена?
– Моје детињство је било предивно јер сам имао могућност да део проводим у мом родном Лесковцу, а сваки зимски и летњи распуст, и понекад државни празник, проводио сам у родном селу моје мајке на крајњем југу Македоније. Било је лепо јер сам као дете све делио са својим вршњацима. Играли смо заједно фудбал и кошарку, ишли заједно на пливање, пењали се по планинама и околним брдима, радили на пољима, помагали око животиња... Да нисам имао такво детињство сигурно не би ни сада постојала јако изражена љубав и поштовање према природи.
Шта сам лоше понео из детињства? Онако, спонтано, пада ми на памет да сам често био сведок ситуације где људи ни тада нису умели међусобно да комуницирају.
Шта данас мислите, колико је ваше васпитање било од значаја за даљи живот у свету науке коме одавно припадате?
– Слободно могу да кажем да је за мој животни избор пресудно било моје васпитање. Родитељи ме никада нису присиљавали да учим, успело им је некако да свет школе посматрам као место за задовољавање радозналости и као место где могу добити одговоре на своја питања. Никада нисам имао утисак да морам у школу. Зато је данас тако и са мојим послом. Онога дана кад будем рекао да морам на посао, престаћу да се бавим овим што радим.
Постоји ли тренутак у младости који памтите као преломан, када сте одлучили чиме ћете се бавити у животу? Да ли сте нешто друго прижељкивали да радите, а нешто треће уписали?
– Да је било онако како сам сањао, сада бих био пензионисани кошаркаш. Озбиљно, има више преломних момената, случајних, намерних. Ипак, преломна је била моја опчињеност микроскопима. Као дете сањао сам да поседујем микроскоп, да њиме радим. Наравно, у то време то су били снови везани за дечје микроскопе, а тек касније, када сам почео свој докторски рад у Немачкој, почео сам да радим с том правом играчком. То је био преломан део мог живота, почетак рада на ембрионима и ћелијама у Минхену. Тада сам схватио да је то моја љубав, моја опсесија, свет који ме опчињава и којему припадам.
Шта је био ваш главни мотив да годину дана после завршених студија ветерине у Београду напустите земљу и одете у Немачку?
– Отишао сам, пре свега, због тадашњег тотално катастрофалног стања у | 
