Шта је преступила преступна година?

Суботица је чудан град, некада је важила за највеће село Европе; за мене је чудна и по томе што је имала сто хиљада становника кад сам се родила а и сада има толико, док је Београд 1959, кад сам у њега стигла имао триста хиљада становника, а сада их, кажу, има два милиона! Како то Суботица успева; о чему се ради? Има много одговора на то питање - мој је да је она диван град за одрастање, а кад неко одрасте, он може да оде.

Текст: Ева Рас
Фотографије: Милан Мелка

Вероватно не бих имала тако далека сећања да не беше све тако трагично око мене. Суботицом је протутњала славна, ослободилачка Црвена армија са огромним колонама немачких заробљеника које је потом становништво хранило. У казанима се кувала гершла, камиони су у наше двориште на прање доносили одећу која се у истим казанима искувавала. Заробљеници су били иза ограде од бодљикаве жице, било је рањених и уплаканих. Људи су били питоми са њима, јер се у пометњи светског рата свако надао да и неком њиховом, на неком другом крају Европе – ако је тамо заробљен – неко пружа шансу да преживи.

Касније, кад је ратна пометња попустила, у истим се казанима у јесен кувао пекмез од шљива. Обожавала сам да гледам како бака и мајка дугачком, огромном варјачом мешају, наизменично, густу, љубичасту кипућу текућину да не загори на дну казана, док се не згусне и не постане тамни, чаробни пекмез. А тек што сам волела резанце који су се јели само у доба справљања пекмеза од шљива! Кад би сав пекмез повадили у земљане крчаге и казан се испразнио, мајка би умесила велику количину резанаца, развлачила, смотала па сецкала у широке траке, затим скуване из кухиње доносила у великим шерпама и изручила би их у казан који је био још ишаран улепљеним остацима пекмеза и истом великом варјачом би мешала резанце да покупе остатке пекмеза, љуљнула би и лонче свињске масти да се не улепе резанци који би попримили тамну боју пекмеза, због чега смо их звали мусавим резанцима.

Зиме су биле опаке у поратним годинама, снег би пао у новембру и не би се отопио до априла, а огрева није било. Чланови целе породице наизменично су стајали у реду пред дрваром, а ни хране није било. Пред пекаром-млекаром, отезали су се редови – кад бисте дошли на ред млека више не би ни било, а хлеб се месио од грубог кукурузног брашна у којем би се понекад нашло и канапа и ексера; ја тај хлеб нисам хтела да једем и због тога сам била мршава као прут.

Већ сам ишла у школу и могла сам сама да се крећем по граду, да одем до многобројних тетака – моја је мајка била из велике породице и имала тринаесторо браће и сестара а сви беху сложни и живели смо свакодневно се посећујући и помажући једни другима. Једном, кад сам ишла код баке, у млекари сам видела земичке и пошто сам имала толико новца купила сам једну, и кад сам је загризла тек тада сам видела да је она пререзана на пола и намазана мени непознатим намазом чији ме је укус одушевио. Био је то путер, који до тада никада нисам окусила. Беше то празник који вам само детињство може пружити. Окусити први пут нешто! Детињство је једино доба када на претек имате прилике да први пут искусите много тога, и због тога се са градом детињства потом у животу не може такмичити ниједан други град, јер су та прва искуства незаборавна. Кад год једем путер целог живота покушавам да доживим исто усхићење као кад сам га на Палићком путу, где га пресеца Мајшански пут, у млекари први пут окусила. И сад кад идем у Суботицу, јурим право на пијацу јер и сад желим да осетим укусе детињства. Фројд је открио да се носталгија људи који живе далеко од родног града управо заснива на чежњи за укусима воћа из детињства – нигде трешње нису као у завичају.

Мајка је амерички качкаваљ из УНРРА пакета рендала на хлеб – нико осим ње те 1947. године није тако справљао сендвиче, а она се ваљда прва на свету сетила не би ли мало качкаваља што смо на тачкице добили, дуже потрајало; остале жене качкаваљ су секле у танке шните, а ја сам се дивила замршеним, попут конца танким нитима на војвођанском хлебу, који беше огроман, са великом, округлом, као сунце, средином.

Градска кућа је најлепша грађевина у Суботици, и она је била моје власништво у детињству, јер је мој теча Габор Катанџић био ватрогасац и често би дежурао горе у торњу под сатом, надгледао равницу, да на време види и пошаље ватрогасце ако се случајно негде запалило жито. Како је то сада чудно да је штитио усеве, тако, шеткајући се на све четири стране балкона који обрубљује торањ при врху, како би могао да види ако је где горела ватра. Тада једва да је где и било телефона у Суботици, ни струје није било у предграђу, ни водовода, по пијаћу смо воду ишли на бунар, а у дворишту смо имали бунар на чекрк, за заливање баште и пуњења корита за купање. Носила сам ручак течи Габору горе у торањ. Нисам се плашила пењући се мрачним степеницама у торњу јер сам волела да шетам горе високо, на балкону, и да и ја с њим видим панораму града, да изблиза кривим врат да видим огромне истоветне сатове на све четири стране. Тада није било ни солитера и само се са торња Градске куће могло видети далеко. Теча Габорово занимање је утицало и на моду коју сам у то време, силом прилика, терала. Године 1959. требало је да одем у Београд на студије, а нисам имала капут, ижџикљала сам и нисам могла да обучем стари. Одмах је прискочила у помоћ тетка Илона, наговорила је течу Габора да ми поклони један од својих ватрогасних мундира кад их је већ стекао три, јер је умео да их чува, и одмах се бацила са мојом мајком на преправку. Повадиле су поставу, скратиле су крагну, преврнуле чоју на другу страну, уместо два реда дугмади оставиле су само један, бациле су златну дугмад и еполете са рамена, ставиле нову поставу од црвеног ламеа, али шта год и колико год су мундир преправљале ја сам у Београд стигла као мала ватрогасилица, видело се да је то униформа, и ја сам се стидела, али будући да други капут нисам имала - носила сам га.

Родни град? У мом случају то је град на северу Бачке, како често можемо читати кад се Суботица помиње у новинама или на ТВу. Астролози придају велики значај месту где ступите на овај свет када кроје вашу судбину предсказујући будућност записану у звездама. Ја некако другачије мислим, свеједно је где сте рођени, важно је да сте стигли и важно је где одживите првих петнаест година свог живота. Имала сам среће да се моји родитељи нису сељакали тако да сам до велике матуре била у Суботици. Можда они који су мењали места боравка и одрастања то сматрају предношћу. Не налазим да родни град има било какав значај, можете се родити свугде, и у авиону – има и таквих случајева – много је важније где учите прве лекције постојања, упознајете свет око себе, део планете Земље где сте стигли да одживите своју судбину. Град мога детињства где сам откривала људски род, свет биљака, дивила се прасићима, ловила првог лептира јесте предграђе Суботице и околна села.

Животно дело је увек отисак биографије писца, што више пишем све пишем о себи, јер ја сам заправо и они чијим сам животима присуствовала, чији су се животи преда мном ваљали и све што се уобличило у роман, причу, песму све је то поновна пројекција моје прошлости, детињства превасходно, јер главне смернице стичемо управо док растемо, наше одрастање одређује угао одакле ћемо гледати планету Земљу и људе око нас. Далеки тренуци детињства претварају се у реченице, слике, и као кокице на врелом уљу отворе се у крцкаву белину бескраја.

Никада нисам осећала да принуда води мој пут, увек сам сама одабирала пут. До осамнаесте године све сам упознала у Суботици и око ње. Од Малог Бајмока до Хоргоша преко Палића и Лудаша јездила сам на туђим бициклима, свој никада нисам имала, али би ми неко увек позајмио свој. Лета сам проводила код многобројних рођака од Чантавира преко Таванкута, до Малог Иђоша. Памтим лета у Чантавиру код тетка Анушке, артешки бунар из којег је непрестано куљала вода и мајку која би се правдала:

"Ми смо сиромашни, али морате и ви да научите шта је добро, зато ћемо данас приредити праву гозбу, а гладовати ћемо умети и ако не будемо вежбали за зле дане."

Чувала сам гуске у Сенти, музла краве у Жеднику и пожелела сам да одем даље. Није било важно што сам имала само ватрогасни мундир кад сам кренула на пут, жеља да упознам свој нови живот била је већа од стида. "Бити другог рода, друге нације, не може да буде препрека, сав људски род на планети земљи је један народ"- говорила сам себи. Бака ми је причала о јеврејском учитељу који је размишљао о томе да ли ће га Бог, кад стигне на онај свет упитати "Учитељу, зашто ти ниси постао Мојсије?" – "Будала!" – говорила је бака – "Свемогући ће да га пита зашто се није трудио да буде учитељ кад је требало да буде управо учитељ јер га је створио да буде учитељ. Разумела сам баку Мојру, ја треба да постанем ја, и пела сам се мрачним степеницама упркос страху, у торањ Градске куће, ишла попут Црвенкапе носећи течи ручак у котарици, јер је жеља за даљинама била већа од страха. Желела сам да видим да је свет велики, да није моја улица једина, да иза ораница и житних поља има још много тога непознатог за мене. Постадох одлучна у доношењу брзих одлука, узбуђена али подједнако спремна да поднесем пораз или освојим победу. То сам научила од људи и природе где сам расла, на рубу града у виноградима, на њивама, у мемљивим собама где су у ћошковима под мојим креветом ницале печурке од влаге. У детињству сам научила да су ствари једноставне и да их та једноставност чини занимљивим. На томе се заснива цело моје литерарно стваралаштво, увек желим да описујем живот и кренем од истинитих, постојећих ситуација, али стил који применим учини писање литерарним делом, упечатљивим, вредним. Између описа фиктивних и стварних догађања у једном роману пишчев стил ствара литерани свет који се подудара са истинитим. Истина није роман, а роман је одраз истинитог живота. Наравно да писац треба до танчина да познаје друштвене прилике, још као дете у Суботици умела сам да разликујем ко је кувар, ко доктор, ко високи државни чиновник или кућна помоћница, али сам знала и то да су они истовремено и једнаки јер их повезује чудесна нит живота, времена и простора и да још нико од шест милијарди сада живих људи на овој планети не уме да одреди ко је важнији од кога у откривању тајне зашто смо рођени, одакле долазимо, куда идемо и што је најважније питање - зашто? Песник Душан Матић говорио је да би могао цео живот да описује шта све постоји од његове куће у Војводе Добрњца улици до Ботаничке баште.

Колико упијете чистоте у детињству толико ћете је имати целог живота јер само у детињству речи нису притворне, само кад сте без животног искуства можете поставити питање: Шта је преступила преступна година?"