Велику ретроспективну изложбу сликара Петра Лубарде на којој је приказано 178 дела из свих фаза уметниковог стваралаштва, организовали су Музеј савремене уметности у Београду и Народни музеј Црне Горе.
|
Последња велика ретроспектива радова Петра Лубарде одржана је у Музеју савремене уметности у Београду, маја 1967. После четрдесет година, изложба коју је конципирао Петар Ћуковић, историчар уметности и донедавни директор Народног музеја Црне Горе приређена је прошле године, а поводом сто година од Лубардиног рођења, у Плавом дворцу на Цетињу.У Београду је ретроспектива постављена у инспиративном простору Музеја историје Југославије, због реконструкције Музеја савремене уметности, и трајаће до 26. априла. |
 |
Највећи део експоната на изложби долази из колекција Народног музеја Црне Горе и београдског Музеја савремене уметности, а заступљена су и дела из Народног музеја у Београду, Галерије Матице српске из Новог Сада, Спомен збирке "Павле Бељански", као и других јавних и приватних колекција.
Једанаест тематских целина, у којима је конципирана изложба, воде посматрача кроз целокупно дело Петра Лубарде и омогућава "читање" развојних фаза уметниковог стваралаштва. Први сегменти изложбе названи "Мора" и "Самоћа" обухватају предратно сликарство – пејзаже и мртве природе у којима доминира осећање тескобе и драматике, изразита епска нота, карактеристична за Лубарду која је по речима Петра Ћуковића, "пре свега везана уз његово биће". Следе целине назване Зјап, Плод, Крик, Чвор, Зид, Сев, Логор, Злочин и Епилог.
 |
И док је у првој фази Лубардиног предратног периода светло подједнако распоређено површином слике, у другој она постаје изразитија, сенка дубља, а општи утисак је наглашена драматичност. Тежиште ликовне преокупације није више у линеарном него у пиктуралном, док се у трећој фази јавља чиста боја.
Кључна целина за разумевање заокрета у Лубардином сликарству названа "Чвор" води све већем ослобођењу од конкретне форме, јавља се тежња према ритмичкој арабески. |
Ту је нарочито уочљива Лубардина "манифестација моћи и господарског инстинкта", или како га осећа Исидора Секулић – као причу сокола који вреба из висина. Важан период за разумевање Лубардиног сликарства је и целина названа "Крик" с познатим делима посвећеним Косовском боју.
Посетиоци имају прилику да виде и цртеже које је Лубарда радио у ратном заробљеништву, као и дела посвећена страдању крагујевачких ђака. Ретроспектива се завршава целином "Епилог" која се односи на Лубардин боравак у Индији када је, по Ћуковићевим речима, Лубарда изгубио средиште своје слике и окренуо се фасцинацији божанствима и зодијачким знацима.
Поред изложбе, Одељење за уметничку документацију МСУБ у сарадњи са Одељењем за развој Дигиталне Народне библиотеке Србије, реализовао је и пројекат "Читајте о Петру Лубарди" – електронска читаоница књига, изложбених каталога, стручне периодике, хемеротеке и фотодокументације о уметницима и уметничким појавама у двадесетом веку на простору бивше Југославије, која ће бити доступна на сајту Народне библиотеке Србије.
| Данас Лубарду позиционирамо користећи три препозната контекста. Предратни у којем је он млади талентовани уметник благовремено препознат од критике. Послератни, када током педесетих и шездесетих година постаје један од кључних модерних сликара у Југославији, по неким интерпретацијама и "државни уметник", а свакако уметник чије је присуство у церемонијалним просторима социјалистичке власти било више него истакнуто. Трећи контекст у којем се Лубарда представља јесте овај данашњи где постоји тенденција да се он канонизује или као највећи модерни црногорски уметник, или као највећи модерни српски уметник, или као највећи уметник социјалистичког модернизма – тенденција којој се ваља одупрети, јер је Лубарда био пре свега уметник који је у своје време учинио значајан прелом у односу на многа конзервативна поимања уметности, било да су она активирана академизмом или национализмом, те га никако не би требало препустити оваквом лаконском канонизовању. Овде је реч о уметнику који је у историјски преломном тренутку раскинуо како са академским тако и са провинцијалним погледима на свет, пречесто типичним за овдашњу уметност. Требало би га пре свега видети као уметника који се, како је 1954. писао Димитрије Башићевић, одрекао "могућности стварања лепоте на стари начин" и "утртих сликарских стаза". (Бранислава Анђелковић-Димитријевић, у каталогу за изложбу). | |
