 |
И управо на тим страницама историје записано је да је манастир претрпео три велика разарајућа пожара. Први, 1722. године, када је страдало више од половине манастирског комплекса, затим је 1776. године избио пожар са западне стране манастира. Упорношћу и несебичним трудом, уз непрекидне молитве и остала послушања манастир је од монашког братства увек обнављан и уз то прошириван. Последњи, трећи по реду у манастирској историји, разорни пожар задесио је Хиландар у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године када је ватрена стихија за неколико сати у потпуности уништила северну половину манастирског комплекса. Ватра се проширила из Игуменарије на конак Дохију, па на Велики конак, познат и као Гостопримница, преко улаза у манастир и Белог конака, све до пирга светог Саве и цркве светих арханђела. Ватрена стихија је, такође, и поред огромног залагања монашког братства да је обуздају, уништила и оштетила четири параклиса – црквице: цркву посвећену Четрдесеторици мученика која се налазила у оквиру Белог конака, цркву Светог Николе изнад улаза у манастирску порту, као и цркве Светог Саве Српског и Светог Димитрија које су се налазиле у склопу дела конака званог Игуменарија у непосредној близини манастирске трпезарије Св. краља Милутина.
Данас, четири године касније, манастир Хиландар и даље сија својим чудесним сјајем, постепено попримајући изглед који је имао пре овог, за све нас, немилог догађаја. Умирујућу тишину и ехо непрестане молитве која допире из наоса цркве Краља Милутина, повремено прекидају звуци грађевинских машина и разговори вредних неимара, који из дана у дан, пуне четири године, враћају свом и нашем манастиру пређашњи сјај.
– Непосредно после пожара на уклањању последица и почетку обнављања пострадалог дела манастира приступљено је плански. Током године усвојен је документ под називом "Програм обнове" којим су регулисане све активности везане за обнову манастира после пожара. Свеобухватном анализом српских и грчких стручњака дошло се до становишта да ће за комплетну обнову бити потребно најмање десет година и 25-30 милиона евра. Краћи рок од овога није реалан јер се реконструкција не третира као савремена градњавећ као градња у којој се морају поштовати сва правила и принципи рестаураторског и конзерваторског посла. При овоме се строго мора водити рачуна да се ниједног момента не наруши мир и светост места, јер је Хиландар живи манастир, под заштитом Унеска и законском регулативом друге државе (Грчке), истакао је директор Задужбине манастира Хиландара у Београду, господин Миливој Ранђић.
Пре почетка озбиљнијих радова на реконструкцији ватром уништеног дела манастира, приступило се, најпре, изради и реконструкцији објеката који су ван манастирских зидина. Пре свих су адаптирани и проширени постојећи простори за смештај радника, направљена је нова пекара са савременом пекарском опремом да би се, затим, приступило реконструкцији постојећих руинираних објеката тзв. сенаре и мазгаре које су претворене у просторе нове гостопримнице са смештајним капацитетима за поклонике.
|
Хиландар нису само прохујали векови и његова здања, он је наша савест и барометар нашег духовног стања и светосавске свести. Ми га после осам векова још увек градимо и уграђујемо себе у његово духовно здање; а наша покољења сведочиће о нама као о његовим неимарима и градитељима.
(Свети Владика Николај Велимировић) |
 |
 |
– Уз свакодневна настојања да се, непосредно после ватрене стихије, манастиру обезбеде колико-толико оптимални услови за несметано одвијање живота и уобичајених активности манастирског братства, радило се на изради неопходних пројеката од наших стручњака и стручњака грчког КеДАК-а. За обнову манастира значајна је 2006. година у којој су започети радови на обнови првог изгорелог објекта, конака из 1814. године. Овај део је изабран за почетак обнове јер се налази на самом улазу у манастир Хиландар, мањих је димензија од осталих делова а и значајан је још и због принципа и начина извођења радова за које се определио стручни тим Хиландара на чијем је челу архитект и конзерватор проф. Мирко Ковачевић, истакао је директор Ранђић. Свештени сабор је донео одлуку и да самостално, уз техничку и организациону подршку своје Задужбине у Београду, организује раднике из Србије, без ангажовања извођача радова са стране. Обнова овог конака, како са задовољством истиче г. Миливоје Ранђић, успешно је приведена крају и он је освећен јуна 2007. Због затега којима је учвршћен параклис посвећен светом Николи и које пролазе кроз последњи спрат конака из 1814, хиландарски неимари нису извели завршне радове у сали на последњем нивоу објекта. Сала, која је служила за заседање Свештеног сабора манастира и по којој је цео конак познат и као "синодик", биће довршена одмах после учвршћивања параклиса Св. Николе, после Ускрса ове године.
Данас је у доњем делу конака савремено опремљена књижара која посетиоцима нуди многобројну духовну литературу и сувенире који подсећају на боравак у овом светом месту. Изнад књижаре, на спрату где се некада налазила тзв. краљева соба, сада су привремено смештени монаси, јер се братство непрекидно увећава, а простора још увек нема довољно.
Сведоци смо да су с почетком овогодишње грађевинске сезоне на Светој гори, у фебруару започети радови и на највећем тзв. Великом конаку из 1821. године. Неимаре радује чињеница да су масивни камени зидови овог здања добро сачувани па обнова не би требало да буде компликована. Но због велике површине самог објекта и великих трошкова обнове стручњаци предвиђају да ће обнова овог дела манастира трајати најмање до краја 2010. године.
– Радови на обнови манастира Хиландара не би текли овим током да није било разумевања и финансијске помоћи Владе Републике Србије као и Министарстава културе и вера и националних установа заштите наслеђа, посебно је истакао г. Ранђић. Из државног буџета за обнову манастира издваја се милион евра на годишњем нивоу. Та средства нису намењена само за извођење радова на обнови манастира већ делом и за заштиту покретног наслеђа као и за унапређење услова живота манастира кроз обнову комплетне инфраструктурне мреже. Поред ових средстава, током 2004. и 2005. године, Српска православна црква је, од верника у својим епархијама, обезбедила манастиру више од два милиона евра за обнову. Овом списку треба додати и многобројна предузећа и појединце из Србије који су својим прилозима и радом допринели да досадашњи планирани радови теку по предвиђеној динамици, додао је г. Ранђић. | 
