"Авала" на Аконкагви

Врх јужне хемисфере, Аконкагву (6.962 m) у Аргентини, српски планинари освојили су по седми пут 13. фебруара ове године.

Текст: Вања Савић
Фотографије љубазношћу ПСД Авала

Мендоза је аргентинска област у којој се налази средишњи и највиши део Анда, најдужег планинског масива на свету, који се простире дужином од око 7.000 километара уз пацифичку обалу Јужне Америке.

Освајање Аконкагве, или Кумбре, како се локално и тачно назива највиша тачка Анда, спада у ред најтежих планинарских захвата. Иако не спада у алпинизам, "цепини" се не користе, носе се само "дерезе" и планинарски штапови, успон на Кумбру је контролно "сито" за свакога ко жели на Хималаје. Сезона пењања на највишу планину јужне хемисфере траје од новембра до априла, оптимални услови су у децембру и јануару, али је, због глобалног загревања, Аконкагва постала веома приступачна и у фебруару.

Кисеоника има у малим количинама и већ изнад 4.300 метара надморске висине, климатски услови су слични онима који на другим планинама владају на 6.000 метара. Разлог за то су феролегуре у саставу ових тектонских планина, које не допуштају природан раст биљака чије би бујање ово поднебље учинило далеко приступачнијим. Сваког часа можете очекивати промену временских услова, налет ветра, снежне вејавице или поновно помаљање сунчевих зрака. Али, управо је та суровост времена, огољеност простора и стална промена валера боје на пејзажу око вас, нешто што се не заборавља и што привлачи туристе и планинаре из читавог света да посете и "испробају" Аконкагву.

– Осећате се као да сте на Месецу. Кисеоник настаје само отапањем снега или испаравањем воде из глечерске реке Хорконес. Време протиче ужасно споро, тешко се дише, напор расте са сваким метром успона. Собом носите преко двадесет килограма терета и морате испијати доста воде, а готово да се и не знојите. Узимате таблете које помажу избацивање течности из организма, иако је губите већ самим дисањем, каже Слободан Гочманац, председник београдског Планинарско смучарског друштва Авала и вођа експедиције "Авала- Аконкагва" која је 27. јануара ове године кренула из Београда ка Јужној Америци.

После лета од 22.000 километара преко Лондона, Њујорка и Сантјаго де Чилеа, слетели су у Мендозу, главни град истоимене и најбогатије провинције Аргентине, познате по развијеном туризму и чувеним аргентинским винима. Пут су наставили аутобусом и после 162 km стигли до места Пуенте де Инка, где су изнајмили муле. Након проспаване ноћи, прешли су 6,5 km и 1. фебруара нашли се у Хорконесу, улазу у национални парк, на висини од 2.850 m, одакле су, после упознавања и контроле дозвола од аргентинских ренџера кренули у планинарење.

Навикавање на сурову климу и десетодневна аклиматизација, без које би коначни успон био немогућ, започиње наредног дана успињањем до базе Конфлуенсија (3.300 m). Одатле се до врха Анда може ићи напорнијим и алпинистичким Пољским смером или путем Вија нормале, којим је наредног дана, ка базном логору Пласа де Мулас на 4.200 м и кренула десеточлана експедиција Авале. Стазу од 21 километра прешли су за десет сати, уз ходање по исушеном речном кориту пуном шодера и дробине.

Последња два километра савладали су серпентину и висинску разлику од само 700 метара.

– У Пласа де Мулас смештају се све експедиције. Захваљујући Министарству туризма Аргентине и бројним туристичким агенцијама, вође планинарских тимова на том месту имају све услове за рад, компјутере, сталну радио везу и контролу даљег успона ка врху. Ту се врше и последњи здравствени прегледи планинара, мери се коагулација, концентрација кисеоника у крви, проверавају се пулс у притисак. И после тога, у наставку успињања, наставља се са аклиматизацијом. Просечна температура ноћу је од минус 20 до минус 25, а дању до плус десет степени целзијуса. Пењачи морају имати редован одмор и спавање, али и често спуштање и пењање за по стотинак метара, како би се аклиматизовали на услове, говори Гочманац који је, као вођа експедицијe, остао у Пласи де Мулас.

Око осам сати изјутра, првог од четири дана главног успона, пењачи на челу са Илијом Андрејићем, вођом техничког успона, крећу ка Кондоровом гнезду. Њих седморо стиже на висину од 5.300 метара за четири и по сата и остали део дана проводи у припремању шатора и врећа за спавање, али и отапању снега, како би се обезбедила довољна количина воде за пиће. Наредног јутра, око 10 сати, кренули су до Берлине (5.800 m), последње базе пред коначни напад на Кумбре. После обавезног спавања, у ноћи када су термометри бележили минус 38, трећег дана од поласка са Пласе де Мулас, у четири изјутра почели су главни успон.

За коначно освајање висине од 6.962 метра, преко Траверзе требало им је дванаест сати. Каналету, последњи гребен дуг тек два километра, прешли су за три сата, освојивши Аконкагву 13. фебруара у касним поподневним сатима.

– На самом врху не смете се задржавати дуже од двадесетак минута до пола сата. Температура је јако ниска, као и ваздушни притисак. Тек ту је кисеоник веома разређен и све време вам се спава, па се не смете спустити у седећи положај, јер вам се може десити да више не устанете, прича Гочманац.

Планинари су се истог данаспустили до Берлине, преспавали, сутрадан се спустили до базног логора Пласа де Мулос где су могли, или боље рећи морали да се одморе барем 24 сата. Слободан Гочманац, вођа експедиције, Зоран Контић, заменик, Илија Андрејић, вођа техничког успона, Драган Петрић, Неда Милошевић, др Слободанка Ђорђевић-Контић, Ђорђе Микалачки, Драшко Марковић, Небојша Петрић и Влада Законовић, новинар и сниматељ РТС-а, истим путем којим су и стигли до највише тачке јужне хемисфере, вратили су се 29. фебруара у Србију.

Истог дана, 13. фебруара 2008, када је седам чланова "Авале" освојило Аконкагву, прослављајући шест деценија постојања друштва, на врх Анда попела се и двадесетједночлана интернационална екипа (Срба, Македонаца, Црногораца и Босанаца) искусног планинара и алпинисте Драгана Јаћимовића, прошлогодишњег освајача Монт Евереста.

"Свет је у рукама оних који имају смелости да сањају и ризикују живећи своје снове." Паоло Коељо