|
Међу новинарима, пре свега онима који прате филм, Стефан Арсенијевић је увек био тај кога сви неподељено волимо: насмејан, пријатан, љубазан, стрпљив, учтив, а пре свега даровит, бескрајно талентован. Овај млади човек нас је пре неколико година обрадовао "Златним медведом" а онда и номинацијом за Оскара. Видело се одмах какво имамо благо.
Недавно је Стефан Арсенијевић представио свој први играни филм "Љубав и други злочини" у Берлину, првом у низу великих светских фестивала.
Светска премијера филма "Љубав и други злочини" одржана је у фебруару на 58. Берлинском фестивалу. Какви су били први, а какви данас, са ипак извесне удаљености, крајњи утисци о пријему, реаговањима? |
 |
– Постојала је велика трема, јер то је била светска премијера, први пут да публика гледа филм. Затим еуфорија. Еуфорија која се наставила до данас. Још чекам да се мало средим и надокнадим изгубљени сан. Сада када бих сумирао: публика је реаговала како сам само могао да прижељкујем, свих пет пројекција у Берлину било је распродато, "Скрин" и "Верајети" су објавили веома добре критике. Шта још човек може пожелети?
Ви сте миљеник Берлинског фестивала, нарочито после освајања "Златног медведа" за кратки филм "АТорзија". Веома вас воле у Немачкој као младог аутора. Колико је то помогло у, рецимо, реализацији овог филма, баш као и оног претходног, омнибуса "Изгубљено–нађено"?
– Имао сам срећу да је један филм рађао други. После "АTорзије" добио сам понуду да са још пет младих источноевропских редитеља учествујем у омнибусу "Изгубљено–нађено" који је 2005. отворио Форум Берлинала. А одмах после те премијере немачки копродуцент ми је понудио да продуцира мој први целовечерњи филм. И та иницијатива ме је гурнула у авантуру звану "Љубав и други злочини".
Очекивања су била велика, можда и највећа на вашој страни, да ћете победити у оквиру дебитаната. Тим пре што је члан жирија била Јасмила Жбанић, редитељка филма "Грбавица" и један од коаутора, заједно с канским победником Кристијаном Мунђиуом, истог омнибуса "Изгубљено–нађено" који јесте био старт вас троје. Шта се догодило, коме се филм није довољно допао?
– Једноставно, један Јапанац је био бољи! Ма ја сам на самом почетку каријере добио толико значајних награда колико многи старији и бољи редитељи од мене никад нису добили. Какав бих човек био и какав бих живот водио ако бих након тога и даље био гладан награда?
Били сте у непосредној конкуренцији с Мадоном, то јест њеним дебитантским филмом "Прљавштина и мудрост". Да ли сте је лично упознали и какав је био осећај такмичити се с таквом једном мегазвездом?
– Мегазвезде није лако срести. Колико сам чуо од човека који је и за њу и за мене био задужен као гест менаџер, Мадона се није појавила ни на својој журци после премијере филма. Чудан је тај живот великих звезда. Ипак, кад год чујем Мадону на радију, помислим – а, колегиница! То је баш забавно!
Да подрже филм, у Берлину су били и сви ваши глумци, Милена Дравић, Аница Добра, Вук Костић и Феђа Стојановић. Гледајући филм, чинило се да сте улоге писали управо за њих?
– Са Миленом и Феђом ми је ово трећи филм. И заиста сам их имао у глави док сам писао сценарио, Аницу такође. Иако нисмо сарађивали до сада, та улога је писана за њу. До Вука, иначе мог класића са факултета, дошли смо једним великим кастингом. Било је јако важно да тај који игра ту улогу има посебну хемију са Аницом, пошто је ово пре свега мелодрама. На пробном снимању, када сам видео Вука и Аницу у истом кадру, одмах сам знао да имамо глумца! Срећан сам што су сви они били на светској премијери и што су могли да осете први контакт филма с публиком. Знам колико су себе уложили у овај филм, колико су рескирали радећи ове улоге које не личе на оно што обично играју. Додатну трему имао сам да њих не разочарам. Кад је публика реаговала тако добро, лакнуло ми је. И онда смо могли да се радујемо заједно.
Морам рећи да је филм "Љубав и други злочини" скоро запрепашћујуће мрачан и тмуран и страшан и трагичан, тим пре што долази од једног успешног, младог аутора што ви свакако јесте. Ја сам лично то сматрала великим квалитетом филма, али изненађење ипак стоји... одакле толико туге?
– Занимљиво, то питање ми постављају само новинари и критичари из региона. У другим критикама се потенцира баланс духовитог и трагичног. Публика се током филма повремено громогласно смеје. Занимљив ми је тај парадокс. Мора да сам погодио нешто истинито што посебно боли људе са ових простора, који су такве ствари проживели. Тај филм је некако дошао из стомака. Када је требало да снимим свој први целовечерњи филм одједном је из мене изашао концентрат, синтеза свега онога што смо преживљавали последњих година. И проживљавамо и даље. У последњих петнаест година ову земљу је напустило скоро пола милиона младих људи, и још је увек напушта. Можда ће овај разговор у авиону читати неко ко управо одлази заувек. С друге стране, 80 одсто младих који сада живе у Србији никада није изашло из земље, због немогућности добијања визе, недостатка новца... Какав је њихов поглед на свет? Ето, довољна су та два сувопарна податка. Моја генерација је управо зашла у тридесете и плашим се да постајемо изгубљена генерација. Извините што се не смешкам због тога. Тај филм је за мене био прилика за катарзу.
Каква је будућност вашег филма, куда све путујете с њим, шта је перспектива?
– Добили смо позив за низ фестивала и филм сад креће у тај фестивалски живот. Ја ћу га пратити тек на неколико, јер сам већ кренуо да спремам нови кратки филм који у Београду и Берлину снимам у јулу у корежији са немачким колегом и другаром Дитрихом Бругеманом. Биће то једна занимљива форма, нешто што до сада нисам радио и веома се радујем том новом снимању.
Реците још како сте, на крају крајева, стигли довде: у сасвим раној младости имали сте другачије животне планове и жеље, зар не? Дакле, шта је била прекретница, како се догодило да одете у сфере уметности, у област седме уметности, где сте сада као, не само редитељ и писац сценарија, већ и један од власника продуцентске куће Art and Popcorn?
– Увек сам желео да се бавим филмом. У вртићу сам био права сензација међу васпитачицама када сам изјавио да када порастем желим да будем глумац. То претварање да сте неко други, негде другде, измишљање прича, стварање нових светова, а да при том остајете верни себи нешто је што ме још веома забавља и узбуђује. У ствари, ја се још играм... | 
