Поводом 80 година од оснивања "Аеропута", 115. годишњице рођења и 40. година од смрти инг. Тадије Р. Сондермајера, Јат Ервејз је покренуо иницијативу да се једна од београдских улица преименује у име овог великана српског и југословенског ваздухопловства.
Текст: Јово Симишић
Фотографије: љубазношћу Музеја авијације у Београду |
|
Инжењер Тадија Р. Сондермајер, резервни ваздухопловни пуковник, пилот-ловац, један од оснивача и дугогодишњи потпредседник Аероклуба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, био је кључна личност приликом оснивања Друштва за ваздушни саобраћај "Аеропут".
Од оснивања 1927. па до почетка Другог светског рата 1941. године, Тадија Сондермајер је био директор Друштва за ваздушни саобраћај "Аеропут", први ваздухопловни инжењер у земљи и једини пилот-ловац који је активно учествовао у француској авијацији на Западном фронту у Првом светском рату.
Сондермајер је несумњиво био најмаркантнија личност у ваздухопловству Србије и Краљевине Југославије, и једна од најзаслужнијих за развој цивилног ваздухопловства на овим просторима. |
Тадија Сондермајер у
позним годинама
|
Његова највећа заслуга била је у оснивању и успешном вођењу "Аеропута", чему је претходио несвакидашњи лични подухват: лет авионом "Потез 25" од Париза до Бомбаја у Индији и назад, до Београда, од 20. априла до 2. маја 1927. године.
Са отварања Дома Аероклуба,
20. јануара 1935. године |
Одликован је највећим српским, југословенским и француским одликовањима: Карађорђевом звездом са мачевима, златном и сребрном медаљом за храброст, Албанском споменицом, француским Ратним крстом, Легијом части и Орденом официрског реда и бројним мирнодопским одликовањима за заслуге у развоју југословенског ваздухопловства...
Па ипак, сем у уским ваздухопловним круговима, ово је име углавном непознато широј јавности. | |
|
Тадија Сондермајер је рођен у Београду, 19. фебруара 1892. године. Матурирао је 1910. у Другој београдској гимназији, након чега је у Немачкој започео студије на архитектонском одсеку Техничког факултета.
Након објаве Првог балканског рата напустио је студије и пријавио се у Српску војску као добровољац.
У авијацију је ушао априла 1916; извиђачки курс завршио је августа исте године у Седесу код Солуна, а одмах после тога прешао у ескадрилу у Вертекопу, где је остао до новембра 1917. На фронту је, поред извиђачке службе, вежбао да сам управља авионом и за кратко време добио звање војног пилота.
Крајем новембра 1917. Сондермајер је оболео од маларије због чега је упућен на тромесечно лечење у Француску. Уместо планирана три, у болници је провео само месец дана, а затим се јавио у Школу акробација у Поу. |
Тадија Сондермајер на
фронту у Француској
испред ловачког авиона
Спад којим је летео у
ескадрили "Рода" |
 |
По завршетку ове школе, као најбољи стрелац на ловачким авионима у својој групи, завршио је и Вишу школу гађања у Казоу, након чега је тражио да буде упућен у једну ловачку групу на француском фронту како би се у пракси усавршавао пре одласка на солунски фронт.
Почетком марта 1918. упућен је у најбољу ловачку групу "Рода", којом је командовао чувени ваздухопловни ас Гинемар, а после Гинемарове погибије још већи ас, легендарни Рене Фонк. Ова група од 60 ловачких авиона обављала је борбене задатке на најтежим ратиштима Западног фронта. За само тринаест недеља Сондермајеровог боравка у овој ескадрили (од 1. марта до 21. маја), променила је седам аеродрома. |
У једној борби, када се враћао у ескадрилу с испражњеним митраљезом, Сондермајера су над непријатељским линијама напала три немачка ловца. Спасао се тако што је за све време лета изводио акробације, због чега непријатељ није успео да га обори.
Од 15. априла до 21. маја, његова група је за противника имала ескадрилу чувеног немачког авијатичара Рихтхофена, познатијег као Црвени барон. Само за тих пет недеља група је оборила 265 авиона, од којих Сондермајер два, мада му један није признат јер је оборен нешто даље од места које је он навео у извештају. Сам Сондермајер је присуствовао и као ловац учествовао у патролама које су други водили у многим борбама, а 15. маја постао је самостални вођа патроле.
При повратку са другог лета, 21. маја после подне, истог дана када је у преподневним сатима оборио немачки авион, његов авион се запалио. Иако је успешно слетео, тешко је повређен. Изгорели су му одело и коса, и лаке опекотине је добио по глави и телу и врло тешке на ногама. Након операције провео је четири месеца у болници. Септембарски пробој Солунског фронта и брзо напредовање српске војске пратио је из болнице.
Након демобилизације завршио је Вишу аеронаутичку школу (Ecole aéronautique supérieure) у Паризу и стекао диплому аеропланског инжењера. По завршетку ове светски признате ваздухопловне школе, као ваздухопловни инжењер вратио се у Београд и одмах се ангажовао на ширењу аеронаутичких идеја и оснивању и развоју цивилне авијације. |
У исто то време демобилисани српски авијатичари са Солунског фронта решили су да оснују Српски аероклуб и окупе све авијатичаре. На првој редовној скупштини (14. маја 1922. године) Аероклуб је преименован у Аероклуб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Сондермајер је изабран за потпредседника Клуба, а председник је био принц Павле. На челу Аероклуба, Сондермајер је остао, уз прекид од јуна 1925. до фебруара 1927. године, све до напада Немачке и слома Краљевине Југославије, априла 1941. године. Од 1935. па све до 1946. године, Сондермајер је био један од потпредседника Међународне ваздухопловне федерације ФАИ.
|
Ауто-фотографије: Сондермајер је себе сликао у ретровизору авиона за време
лета за Бомбај |
Тадија Сондермајер је био заслужан за све акције и успехе Аероклуба. Ипак, његов најважнији задатак било је ангажовање на стварању ваздухопловне индустрије и оснивање домаћег друштва за ваздушни саобраћај.
|
На иницијативу Аероклуба, 6. фебруара 1926. године, одржана је конференција на којој су усвојена правила за оснивање Друштва за ваздушни саобраћај. Упис акција, међутим, није ишао жељеним темпом. Тадија Сондермајер, члан управе, одлучио је да заједно са пилотом Леонидом Бајдаком, обави етапни лет авионом од Париза до Бомбаја (Индија), рачунајући при томе на пропагандне ефекте и афирмацију домаћег ваздухопловства, што је требало да допринесе бржем упису акција.
После кратких припрема, Сондермајер и Бајдак су 20. априла 1927. године полетели из Париза, месец дана пре чувеног лета Чарлса Линдберга од Њујорка до Париза. После 14.800 прелетених километара, четрнаест етапа и једанаест дана путовања, 2. маја 1927. године слетели су у Београд. Дочек је био величанствен. Преко 30.000 Београђана дочекало је своје хероје на аеродрому испод Бежанијске косе, после чега је упис акција "Аеропута" порастао преко сваког очекивања. |
Сондермајер и Леонид
Бајдак, испред авиона
"Потез 25" којим су
летели од Париза до
Бомбаја | За три месеца уписано је преко 30.000 акција, што је омогућило да нова компанија преброди кризу. Већ 17. јуна извршена је "протоколација" Друштва код Београдског трговачког суда и од тога дана Друштво за ваздушни саобраћај "Аеропут" и правно постоји. |
Далеко од ваздухопловства |
| Нове комунистичке власти нису опростиле Тадији Сондермајеру његово остајање у Београду током Другог светског рата и његову сарадњу са Краљевским двором пре рата. Мада је од 15. октобра 1944. године учествовао у борбама за ослобођење Београда, а 23. октобра се народним властима пријавио као пилот добровољац, 25. октобра исте године лишен је слободе. Из затвора је изашао 25. октобра 1945, а наредне године, на основу закона о амнестији ослобођен је кривичне одговорности, рехабилитован је и враћена су му сва грађанска права. Јуна 1947. године ступио је као хонорарни службеник у грађевинско предузеће "Полет", где је од фебруара 1948. радио као инжењер-планер и руководилац планском службом.
| Поводом обележавања 40. година од оснивања "Аеропута" и двадесет година Југословенског аеротранспорта, априла 1967. године, тадашње руководство националне компаније донело је одлуку да у знак признања и захвалности за све заслуге и допринос Тадије Сондермајера за развој српског и југословенског ваздухопловства додели новчану награду првом директору "Аеропута". Било је то прво и једино званично признање које је Сондермајер добио после рата. Букет од 40 ружа и неколико просечних плата, уручила му је делегација ЈАТ-а и Музеја ваздухопловства. Умро је неколико месеци после овог признања, 10. октобра 1967. године у Београду. |
| Отац Тадије Сондермајера, др Роман Сондермајер, Пољак, рођен у Черновици 1861. године, са места доцента за хирургију на Краковском универзитету дошао је у Србију 1886. године. Био је санитетски пуковник и први хирург српске војске. Мајка Станислава, рођена Ђурић, ћерка генерала Димитрија Ђурића, министра војног у два мандата и дугогодишњег наставника и управника Војне академије и члана САНУ, била је уважена чланица многих хуманитарних и добротворних организација. Њихово четворо деце, три сина и ћерка, крштени су као Срби, православне вере. | | |
|
