|
Шта је суштина глуме, господине Менцл?
– Еее... Рецимо овако: доћи на сцену, рећи шта имаш и отићи.
Не верујем да је тако једноставно.
– Јако је једноставно. Станиславски је преварант. Слушати партнера и одговорити му – то је све. И бити искрен и природан. Битно је да разумеш шта говориш и да верујеш у то.
Да ли се бавите и глумом зато што уживате у томе или из поштовања према професији?
– Уживам. Све што сам одиграо на сцени била су "ускакања". Било да сам редитељ ја или неко други, догоди се да се глумац разболи или из неког другог оправданог разлога не може да игра и онда ја ускочим. |
 |
Ја не умем да глумим. Као глумац, ја сам аматер, према томе – немам одговорности. (Смеје се. Зна да знамо да је за неке од тих улога освајао међународна признања, а неке од представа у којима је имао глумачке бравуре играју се шеснаест година.)
А шта је посао редитеља?
– Редитељ је у ствари први гледалац који је ту да коригује глуму и представу. Такође, он брине о свему да би представа била једна органска целина. Представа мора да буде природна, да изгледа да је само тако могућа, да је све "само никло". А све је режирано. Управо је ту природност представе и неприметност редитељевог рада најтеже постићи. Гледалац не сме да се запита "Зашто је то тако?" или "Зашто је Полиније у тренерци?". То мора да му буде јасно из тока представе и мора да верује да је само тако могуће. Представа мора да буде тако урађена да гледалац живи с Њом, а не да са дистанце размишља зашто је то тако одиграно.
Ја нисам видела ниједну вашу позоришну представу, али гледала сам ваше филмове и волела сам их управо због вашег препознатљивог рукописа, због вашег хумора, дара да препознате детаљ и да једним потезом прикажете карактер.
– Ви сте то видели зато што сте хтели. Просечан гледалац не препознаје редитеља.
Герослав Зарић, Јиржи Менцл, Боба Ђуровић |
Како приступате режији?
Врло једноставно. "Видим" текст и помажем глумцима да то направе. Волим када је једноставно. А данас уметношћу најрадије зову оно што је неразумљиво. Такву уметност стварају они људи који су се за њу определили јер их је мрзело да устају рано и иду на посао од 9 до 5. Данас се уметност прави за уметнике, а не за публику. Данас је познати уметник онај који уме да скрене пажњу на себе. "Познајем тог уметника, али не знам шта је он радио." |
У чему је разлика између редитељевог рада на филму и рада у позоришту?
– У позоришту је лакше радити. Интимније је. Волим контакт с публиком и на томе се учим. Ослушкујем реакције.
Да ли је то разлог што послед˙их година углавном радите у позоришту?
– Не. Нисам имао одговарајућу понуду за филм. Радио сам у студију Барандов, који је престао да постоји деведесетих година. Од тог времена филмове раде људи који могу да прикупе новац за то. А ја то не умем.
Можда је то судбина. Уписали сте филмску режију зато што вас нису примили на позоришну.
– Тачно. Тако је било. Мене нису примили, а овог типа су примили. Па сада ви видите каква је то школа. (Смеје се и грли свог пријатеља Бобу Ђуровића.)
Прашка Академија за филм и позориште је изузетно цењена код нас, као и у целом свету. Одшколовала је многе добре редитеље. У чему је њена тајна?
– Заиста је била одлична. Сада више није тако. Темеље прашке Академије поставио је професор Отокар Вавра и он је најзаслужнији за њен успех. Академија је имала одличан програм и сјајне професоре, који су живели у релативно либералном режиму. Рецимо, компаративну књижевност предавао је Милан Кундера, који је мој добар друг. Код њих су студирали и ваши аутори Емир Кустурица, Горан Марковић, Горан Паскаљевић... Професор Вавра сада има 96 година, добро је, и недавно је био на премијери мог филма "Служио сам енглеског краља".
|
Да ли се бавите педагошким радом?
– Не. То је досадно.
Ви сте заслужни што је на церемонији доделе Оскара један једини пут објављено да је југословенски играни филм добио ову награду.
– Да. Глумац Дени Кеј је отворио коверат и рекао – Награду је добио југословенски филм... Саша Петровић, редитељ "Скупљача перја", устао је, пресрећан. |
 |
А онда је Кеј наставио – ..."Строго контолисани возови" Јиржија Менцла. Касније ми је Петровић с осмехом причао да је био пред инфарктом.
Шта вам је Оскар донео, а шта вам је одузео?
– Донео ми је престиж и статус и већу плату у филмском студију у којем сам радио. Али, донео ми је и велики број непријатеља. Људи су завидљиви. А када су у Праг стигли руски тенкови, ја сам био први који више није могао да ради.
Каквог Шекспира нам припремате у Народном позоришту у Београду?
– Ух... Верујем да ће то бити представа у којој ће уживати и глумци и гледаоци. Ја и иначе смисао позоришта и филма видим у томе да људи у њима уживају. Филм и позориште имају и друге функције, али то гледалац мора пронаћи сам. Не сме им се то наметати. Вређа ме када осетим да филм или представа хоће да ми дају некакво наравоученије. С којим правом би ми неко наметао своје мишљење? Хоћу да се забавим, али и да после тога имам о чему да размишљам.
Шта је то што је у "Веселим женама виндзорским" данас актуелно и што је данашњем гледаоцу занимљиво?
– Ликови у комаду су живи људи, са свим људским врлинама и манама. Слични су нама. Нема великих идеја. Ово је једина Шекспирова драма која није историјска. Има елемената булеварског позоришта.
Која је разлика између рада у позоришту у Београду и позориштима у Паризу, Москви, Цириху, Берлину, Софији, Загребу и Дубровнику, где сте у последње време радили?
– Разлика између српског и швајцарског позоришта, на пример, онолика је колика и разлика између два београдска позоришта. У већини позоришта глумци су боље плаћени од ваших. Ваши глумци су добри, али нису навикли на дисциплину.
 |
Да ли уметност треба да буде ангажована?
– Уф. Ангажована уметност је досадна и претенциозна.
Шта је најважније за добар филм и добру позоришну представу?
– Добар сценарио и добар кастинг.
Да ли намерно не помињете режију? |
– Ја то тако осећам. Ја сам редитељ, тако живим, од тога живим и са тим осећањем живим, што је најважније. Свака људска делатност је стваралаштво – прављење ручка, прављење ципела, услуга конобара у ресторану... Али нема свако стваралаштво масовну публику и јавна признања. Моје, случајно, има, али то су само спољни ефекти који мене не интересују превише.
Да ли ћете нам опет доћи?
– Ако будете имали пара. | 
